Hodočašće na Kosovo i Metohiju – dublje značenje, lekcije i spoznaje

Još jednom se prosto moram uštinuti – da li se nešto ovako nestvarno prelepo zaista desilo?

U dubokoj zahvalnosti, u svetoj energiji Pećke Patrijaršije sa Mohanđijem – ispred istorijski posebnog stabla duda, koga je zasadio sinovac samog Sv. Sava, Arhiepiskop Sava Drugi. Nakon skoro 800 god., ovo veličanstveno drvo i dalje dariva plodove preslatkog duda.

Nas 54, zajedno sa Mohanđijem, porodicom Divac, Jelenom Đoković, Jugoslavom Karićem, predstavnicima, volonterima i prijateljima udruženja Mohanđi Srbija, posetilo je Kosovo i Metohiju, tokom dvodnevnog hodočašća, od 18. do 20. septembra 2021.
Razumela sam i da je dan povratka bio poslednji dan kada je to bilo izvodljivo sa srpskim tablicama, jer su tenzije oko izbora na Kosovu krenule da se rasplamsavaju.. Čista milost osigurala je svaki aspekt ovog hodočašća.

Ispred manastira Gračanica, 18. Septembar 2021.

Moja odlučnost da se pridružim Mohanđiju na ovom hodočašću i da nakon 22 godine zajedno sa njim ponovo doživim ta posebna, sveta mesta, je bila ogromna. Godina koju sam provela na Kosovu, radeći za Ujedinjene Nacije, ostavila je dubokog traga.

April 2000, blagoslov razgovora i prevođenja za Njegovu Svetost patrijarha Pavla i Igumaniju Fevroniju

Susrela sam se sa smrću i vratila među žive, čistom milošću i istančanom intuicijom izbegla iskustvo silovanja i ko zna čega sve ne; provela dve nedelje u Pećkoj patrijaršiji (volontirajući kao prevodilac za naše monahe i monahinje i time dajući svoj doprinos) i tada imala blagoslov da prevodim za samog patrijarha Pavla, na važnom sastanku sa UN, OEBS, State Department, KFOR i drugim zvaničnicima;

Sa Igumanom Teodosijem (sadašnji Episkop Raško-Prizrenski), komandantom italijanskog KFOR-a i Ocem Petrom – Kosovo, April 2000.

otisnula se u beli svet uz pomoć stipendije koja kao da se manifestovala na internetu za mene – sve su to bila iskustva koja su me oblikovala i o kojima ne bih dužila jer pripadaju autobiografiji koju upravo pišem (uključujući i sadašnju, drugu fazu života kada je usledio susret sa Mohanđijem, brak i život posvećen služenju svetu, uz Mohanđija).

Uvek nova vrata, nove spoznaje, otvaraju se uz dragog Mohanđija, najvećeg blagoslova mog života…

Ovaj put, u posebnoj energiji svetinja na Kosovu, imala sam priliku zatvoriti krug, spojiti ta dva sveta, i što je najvažnije doživeti ponovo sveto prisustvo predaka zajedno sa čovekom čije je živo prisustvo za mene sveto. Zato sam odlučila odati počast ovom važnom, istorijskom životnom momentu putem ovog bloga. Sve što ću podeliti, biće iskreno i od srca, jer drugačije ne umem..

Tokom liturgije u manastiru Gračanica svi smo osetili duboki mir, posebnu energiju, ganuće…

TESTOVI
Kad god nešto veliko treba da nam se desi, takođe se pojave i određeni testovi, čisto da sami sa sobom raščistimo koliko nam je to iskustvo zaista i važno.
Po prvi put u životu sam imala iskustvo preloma noge, i to baš dva dana pred put na Kosovo, tokom vođenja Svesnog plesanja na jednom festivalu u Crnoj Gori. U životu ne postoje generalne probe – naučila sam da kroz sva iskustva i dešavanja prolazim u sadašnjem trenutku, uz prihvatanje, uz zahvalnost…

Svesno plesanje tokom otvaranja Festivala na Adi Bojani – iz jednog sveta u drugi

Pomislila sam: “Idem na Kosovo, makar hodala na rukama ili skakutala na jednoj nozi.” Intuicija me nikad ne vara – znala sam da ćemo svi tokom ovog hodočašća doživeti nešto neprocenjivo duboko, dragoceno i nezaboravno.

Štake i longeta nakon plesa kroz život – učimo se prihvatanju

OPIS PUTA
Krenuli smo busom rano ujutro iz Beograda. Tajming nam je bio savršen. Prvobitni plan je bio da putujemo 24. septembra. Kao i uvek sa Mohanđijem, kockice se u zadnji čas poslože onako kako je najbolje za sve. Naime, ispostavilo se da on nikako neće moći putovati posle 20. septembra, pa je putovanje pomereno na 18. septembar. Nakon što su predizborne tenzije počele rasti na Kosovu i Metohiji, bilo nam je jasno zašto se sve tako poklopilo.

Neprocenjivo dragocen mir i blagoslov manastira ne ostavlja nikog ravnodušnim

Mogu slobodno reći da se bez Mohanđijevog prisustva put na Kosovo zasigurno ne bi desio, naročito ne u ovom sastavu. Upravo je njegovo prisustvo ujedinilo i podstaklo sve nas koji smo u srcu i svesti povezani sa njim, da krenemo u ovu avanturu.

Svete energije manastira i Mohanđi otvoriše nam put

Znali smo da će interesovanje ljudi biti veliko, i pošto zbog Kovid ograničenja grupe ne smeju biti velike, odlučili smo nezvanično i privatno okupiti nas pedesetak, prateći energetske zakone. Dovoljno sam dugo uz Mohanđija da bi znala da će uistinu uvek doći samo oni koji su pozvani, kojima je ovo iskustvo potrebno za sopstveno upotpunjenje.

Uz Mohanđija sve ima svoj dublji smisao, a upravo je um taj deo nas koji svojom logikom baš taj najsuptilniji, najdublji aspekat retko može dokučiti, držeći nas na 3D površini. No srce zna. Kada pratimo srce, kada suza krene sama od sebe, tu zasija i naša mudrost i naša istinska lepota…

Inicijativu za ovo hodočašće pokrenula je predivna Ana Divac, naša dugogodišnja prijateljica koja je prepoznala Mohanđija od samog početka. Mohanđi se složio, devojke iz našeg tima (Barbara, Ivana, Nikolina) se odmah pridružile organizaciji događaja, pedesetak ljudi (koji su uglavnom već svi pohađali Mohanđijeve programe i znali šta znači biti u njegovom prisustvu) su se očas posla odazvali. Poklopilo se i da Jelena Đoković (koju smo nedavno upoznali i koja nas je očarala svojom jednostavnošću, elegancijom i posvećenošću, kao i vidno iskrenom radu na sebi) na vreme stigne iz Nju Jorka i pridruži se ovom hodočašću.

Energija kojom Mohanđi zrači uvek privlači i ujedinjuje ljude koji se rukovode višom svrhom i čistim namerama. Stoga nisam bila iznenađena da je hodočašćem na Kosovo došlo do ujedinjenja za dobrobit svih, naročito onih kojima je pomoć najpotrebnija. Zajedno sa našim Udruženjem Mohanđi Srbija, po prvi put u ovakvom jednom projektu (prikladno nazvanom “Zajedno za Kosovo 2021”), ujedinili su se giganti humanosti sa naših prostora – Fondacija Ana i Vlade Divac, Novak Đoković Fondacija, kao i Jugoslav Karić koji je sa svima nama sa radošću krenuo u zagrljaj svom rodnom gradu Peći. Stoga je i sa tog aspekta ovo bilo istorijsko putovanje za sve nas.

Radost, ljubav, zajedništvo – i uvek smeh uz našu dragu Anu Divac

U jednom momentu tokom hodočašća Mohanđi je istakao: „Naša misija je ujedinjenje sveta kroz ljubav, humanost i nesebično davanje. Naša najveća snaga i bogatstvo je u deljenju onoga što imamo, van svih ljudskih barijera.” Bilo je predivno ovako nešto ostvariti upravo na Kosovu i Metohiji, u ovako moćnom sastavu.

Osmesi ispred Pećke patrijaršije – sa Mohanđijem, Jugoslavom Karićem, Jelenom Đoković i prijateljicom Jelenom

PREPREKE I ZNAKOVI NA PUTU
Da bismo stigli do Kosovskih manastira, prepreke su bile brojne, ali smo na krajnje improvizovan način uspeli preći granicu – svi sem Vlade Divca. Način na koji je Divac porodica uspela izaći na kraj sa ovim izazovima je bio krajnje impresivan. Sa što manje buke, prigovora i komplikacija, misija je na kraju bila obavljena, a da se pritom izbegla nepotrebna halabuka. Uvek sam cenila taj cool stav koji bi predivni Vlade zauzeo u svakoj izazovnoj situaciji – da li na Kajlašu, Kosovu, u Kaliforniji ili Crnoj Gori, svedočila sam više puta istinskoj veličini našeg legendarnog košarkaša, te neizmernoj dubini i lepoti njegove supruge Ane koja bi se uvek dočekala na noge, fokusirana, neometena u svom liderstvu, a usput bi sve još i okrenula na šalu. Njihov stav govori sve. To je stav legende. Upravo je takav stav i takav stil života ono što i Mohanđi podučava. Zato smo se i povezali na dubljem nivou i zato i jesmo jedna porodica.

Kad se voli – divan momenat ispred manastira Visoki Dečani sa gigantima u svakom pogledu

Sve u svemu, ne samo što smo uspeli posetiti tri ključna manastira (Gračanica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani), nego i ostaviti donacije tim vekovnim svetionicima duha, na turbulentnom Kosovu, kao i obradovati 55 dece iz osnovne škole „Svetozar Marković“ u Velikoj Hoči,

kojima smo darivali pomoć u poklon paketima, izmamivši predivne osmehe preslatkih đaka.

Dirljivi momenti u Velikoj Hoči

Dečica su nas radosno dočekala sa reketima, košarkaškim loptama i velikim uzbuđenjem, spremni da dožive nezaboravne momente sa našim velikanima sporta i humanosti. Neki od njih su sa stidnim osmehom gledali u Mohanđija, rekavši da se po prvi put susreću sa Indijcem. Jelena i Mohanđi su spontano uzeli rekete i igrali tenis sa decom.

Tenis i radost sa dečicom u Velikoj Hoči

Novak je bio prisutan preko svoje lepše polovine Jelene, a Vlade nam se, zbog gore pomenutih komplikacija, pridružio tek nakon što su predstavnici medija napustili školu. Dečica su ga uporno čekala sa košarkaškim loptama

Veliki momenat radosti – stiže Vlade Divac!

Zavladalo je veliko uzbuđenje. Direkt iz auta, Vlade je došao među dečicu i učio ih dvokorak, smečing i sl. Mališani su se otimali koga će prvo Vlade dići u vazduh da bi smečirali.

Hoću i ja, hoću i ja!

Njihovoj sreći nije bilo kraja. Svi smo znali koliko im je ovakva pažnja značila. Lepota ovakvih prizora mami suze u sekundi…

Kada podstaknemo decu da sanjaju, da se nadaju, to je momenat kada stvaramo novu budućnost za sve nas

Zaista je bilo predivno svedočiti toj radosti. Svi smo se prelepo družili, popričali sa roditeljima nekih od dece, sa nekoliko građana Velike Hoče koji su se tu zatekli, učiteljima i direktorom škole. Bila je velika čast podeliti ljubav i radost sa ljudima koji su svesno i hrabro izabrali ostati na Kosovu, bez obzira na mnogobrojne, svakodnevne izazove.

Jedna divna žena nam je poklonila priveske za Kosovskim božurima, retkim cvetom za koji se veruje da je izrastao iz zemlje poškropljene krvlju poginulih junaka..

Kosovski božuri…

Što se samih manastira tiče i njihove svete energije, mogla bih napisati romane.. Ovim putem bih htela istaći par momenata kada sam bila naročito duboko dirnuta.

Plamen sveće govori sve – samo je ljubav stvarna, a svetlost koja se rađa iz sopstvenog požrtvovanja i ljubavi je večno usmerena samo na gore. Jedna takva sveća je dovoljna na osvetli i najtamniji podrum i da više ništa ne bude tako strašno i mračno kao pre…

MOHANĐI I PRAVOSLAVNI MANASTIRI
Kao prvo, bilo mi je skroz posebno to što je Mohanđi svesrdno učestvovao u ovom hodočašću, pomno pratio i osećao energije, učio o istoriji manastira, iako ne pripada hrišćanskoj veri i tradiciji. Svo vreme sam uglom oka pratila njegove reakcije i momente kada bi se sa izrazom dubokog poštovanja i prepoznavanja zagledao u neku fresku ili detalj u okviru manastira, sa svog nivoa svesti videvši ko zna šta.

Mohanđi u Gračanici – zagledan u sveto prisustvo…

Mohanđi svakako duboko poštuje sve verske tradicije, i uvek slavi jedinstvo u različitosti, tu zlatnu nit koja nas sve ujedinjuje, bez obzira na sve nametnute okvire.

Upravo o tom jedinstvu pisala sam u knjizi utisaka i zahvalnosti u Pećkoj patrijaršiji

Momenat monetarne donacije manastirima, zajedno sa Divac i Đoković fondacijama, je bio važan za sve nas. Od srca smo podržali sve ono što ovi drevni manastiri jesu i predstavljaju. Želim ovo istaći zato što su do nas doprli i određeni derogativni komentari ljudi koji usled sopstvenih predrasuda i suženih okvira ne mogu prepoznati čiste namere i svesrdnost sa kojom je Mohanđi (kao i svi mi) učestvovao u ovom posebnom hodočašću.

Hristov lik u pozadini i tihi blagoslovi – slika koja govori više od reči…

Ovim putem želim istaći da drevni pravoslavni manastiri i svetinje na Kosovu zaslužuju pažnju, ljubav i poštovanje svih nas, bez obzira na našu versku ili bilo koju drugu pripadnost.
Takođe želim istaći da Mohanđi po rođenju pripada hinduističkom načinu života, te da ortodoksniji među njegovim sunarodnicima ne bi bili oduševljeni što Mohanđi posećuje i vrednuje manastire drugih vera. Iz toga se vidi da on to zasigurno ne radi zarad slave, novca ili bilo kojih drugih merljivih benefita. Naprotiv, Mohanđi iskreno vrednuje sve lokacije od istorijskog i duhovnog značaja, a sa balkanskim regionom oseća posebnu povezanost, ne samo zbog našeg braka, nego i inače.

Sveće za žive i upokojene – dok u isto vreme u Indiji kreće Pitru Pakša, posebni dani kad se odaje počast precima. Moćan sinhronicitet.

Mohanđi takođe ima duboko poštovanje prema svetim učenjima Isusa Hrista, majstorstvu uma i veličini i snazi duha koju je iskazao za sva vremena.

SAMADHI I MOŠTI SVETACA
Mohanđi uvek iskazuje iskreno i duboko poštovanje prema svim majstorima, svecima, avatarima svih vera i tradicija. Pre dve godine, pre no što su Kovid restrikcije započele, zajedno sa divnom grupom ljudi u okviru Peace Pledge hodočašća, posetili smo hram sa moštima sufi sveca Hazrat Inayat Khan-a u Delhiju.

Poklon pred Samadhijem Sufi sveca Hazrat Inayat Khan-a

U Indiji se takva mesta zovu Samadhi grobnice svetaca, dok sufi vernici to nazivaju Dargha – različita imena za isti fenomen.

Često sa Mohanđijem u Indiji posećujem samadhi velikog majstora i avatara Širdi Sai Babe. Takva mesta su mnogo više od istorijskih građevina – ona su živa, blagoslovljena svetim PRISUSTVOM, satkana od neizmerne milosti, koja dovodi do unutrašnje transformacije.

Peace Pledge Pilgrimage, Hazrat Inayat Khan Dargha, 2019. god.

Sveci ne umiru poput drugih ljudi – to nam je Mohanđi više puta pojašnjavao. U momentu izlaska iz tela oni se jednostavno prošire u svesti, jer su to stanje svesti već ostvarili u sebi, postavši savršena, kompaktna jedinica svesti – bez strahova, fragmenata, raštrkanog uma, identifikacije sa egom. Zato je za njih smrt samo prelaz u to prošireno stanje svesti, a njihove mošti ostaju kao živi podsetnik da je to stanje svesti dokučivo svima nama…

Prelepe freske i sveta energija u manastiru Visoki Dečani

Sve u svemu, imala sam blagoslov posetiti preko 20 samadhi mesta u svetu, no ovo je bio prvi put da sam imala priliku podeliti jedno takvo iskustvo sa Mohanđijem u svojoj zemlji, sa moštima sveca iz sopstvene tradicije.

Njegova ruka pred mojim očima, sveto prisustvo koje prevazilazi granice života i smrti, stakleni pokrov koji je otklonjen da bismo mogli udahnuti svetu aromu moštiju – sve to je bilo iznenadno i gotovo nestvarno.

Nemam reči koliko je bio poseban i dubok sam taj momenat poklona moštima Sv. Stefana Dečanskog, u meni omiljenom manastiru Visoki Dečani, sa moćnim bratstvom monaha koje je najveće u celoj srpskoj pravoslavnoj crkvi.

(Mala digresija – u momentu sam se prisetila neopisivog iskustva iz 2000. godine kada sam sa dragim Ocem Petrom Ulemekom, posetila Visoke Dečane, prisustvovala svetoj liturgiji i anđeoski prelepom pojanju monaha. U momentu sam izgubila dah kada su svi monasi pogledali ka gore, potpuno hristoliki u svojoj lepoti, kada se spustila svetlost, a veliki luster sam od sebe krenuo da se ljulja.

Čudesni luster u manastiru Visoki Dečani

Nikada to neću zaboraviti – tu čistotu, tu svetost! Da ne pominjem samu izuzetnost monaha – otac Sava Janjić (koji je sada, kako saznajem, iguman) koji govori 9 jezika, a toliko skroman – prosto čovek ne može a da se ne ponosi…

Slučajno sam naišla na ovu objavu na Internetu, saznavši da se to već mnogo puta desilo u ovom svetom manastiru: https://www.republika.rs/vesti/drustvo/36391/video-neverovatan-snimak-iz-visokih-decana-neobjasnjiva-sila-pomera-lustere-manastira )

Mošti Svetog Stefana Dečanskog – momenat milosti koji oduzima dah. Pogledajmo smrti u oči, prigrlimo svoj najviši potencijal…

Poznato je da mošti Sv. Stefana Dečanskog imaju isceljujuće, čudotvorne moći, te da je on bio oslepljen, 10 godina proveo slep, a vid mu je vraćen božanskom milošću – nakon molitve Sv. Nikolaju Čudotvorcu. Ubrzo posle toga je krunisan kraljem. Visoke Dečane je podigao za samo osam godina i eto posle 800 godina ovaj moćni manastir stoji kao simbol vere i svetlosti za sve koji odvoje vreme da osete tu svetu energiju, da se dive svetim moštima i prelepim ikonama kojima su oslikani svi zidovi.

Tokom poklona svetim moštima, u meni se odjednom pokrenula poplava suza koju nisam mogla kontrolisati – osećaj velikog ganuća, svete povezanosti sa precima, sa njihovom hrabrošću i požrtvovanošću… Što je zanimljivo, suze su preplavile i Mohanđijevog ličnog asistenta Kristofera koji nema veze sa pravoslavljem. Svi smo bili ganuti i očarani energijom Visokih Dečana.

Kad suze teku, reči su suvišne i samo je zagrljaj prirodan – momenat sa dragom Izabelom

Ovakve posebne, svete energije bi svako trebao moći doživeti, bez obzira kojoj religiji pripada ili ne pripada. Suština je mnogo dublja od forme i suština se prepoznaje na razini svesti, ne samo ega, uma i emocija.

JEDINSTVO U RAZLIČITOSTI
Takođe bih želela istaći da suština pravoslavlja i suština drevnih vedskih učenja Sanatana Darme (bazičnih postulata postojanja) imaju mnoge tačke preklapanja, mnoge zajedničke imenioce i sličnosti (a da sličnosti na nivou našeg i Sanksrit jezika ni ne pominjemo). Primer je drevni običaj slavljenja slave, tj. poštovanje jednog sveca zaštitnika kroz mnoge generacije. Ovo je mnogo moćan princip, ogromna zaštita i blagoslov. U Indiji se to zove Kul Devata, zaštitnik porodice kroz vekove.

Slika iz Pećke patrijaršije na kojoj se vidi i prvi srpski arhiepiskop, Sv. Sava

Ono što je specifično za Sanatana Darmu (koju su Britanci tokom kolonizacije Indije nazvali hinduizmom, a dubinu i kompleksnost drevnih učenja suzili u okvire religije) jeste da nikada u svojoj istoriji nisu nikog osvajali niti nasilno preobraćali u svoju veru. Po tome je Indija istinski posebna. Ne samo da nikada nisu osvajali, rušili, palili, mučili, preobraćali druge u svoju veru, nego su uvek jednostavno prihvatali one koji svojom slobodnom voljom žele pratiti put pravičnosti, jer se na takvom putu prepoznaju, uvek ističući važnost poštovanja svojih predaka jer smo na suptilnom nivou duboko povezani sa njima, te sa svojim dobrim delima pomažemo i njima.
Takođe, uvek su se vodili nenasiljem kao primarnim pravilom i verovali u inherentno jedinstvo u raznolikosti. Taj duh volim, poštujem i svedočim u Mohanđiju i upravo je sa takvim stavom i došao na Kosovo da oda poštovanje našim svetinjama.

Plamen sveće je zajednički svim religijama, put duše je isti za sve – iskoristimo vreme koje nam je dato za najviše spoznaje i ostvarenje svog najuzvišenijeg potencijala, božanskog u nama

JASNOĆA I BEZUSLOVNOST
Mohanđi se rukovodi principom svetlosti svesti kojom obasjava živote ljudi na krajnje nesebičan i bezuslovan način, bez da ikada tvrdi da je njegov put jedini najbolji. Njegov put je duhovni put prihvatanja, poštovanja, jedinstva i nenasilja, put na kome čovek služi sopstvenim primerom.
Na ovom hodočašću Mohanđi je koračao sa nama, podelio sa nama jedan sasvim novi nivo jasnoće, više svrhe i poštovanja prema sopstvenim precima. Neki od naših prijatelja koji potiču iz ateističkih porodica su po prvi put osetili duboku i iskonsku povezanost sa duhom predaka, sa vrednostima koje su živeli i za koje su hrabro ginuli. Tokom ovog hodočašća, duboko u srcu povezali smo se sa našim korenima, sa kolektivnom dušom predaka, junaštvom, neustrašivošću, verom, poštenju i nesebičnosti naših predaka.

Deca – naša budućnost. Učimo ih sopstvenim primerom…

Stoga, kada neko prigovara što indijski duhovni učitelj posećuje pravoslavne manastire na Kosovu, želela bih takve pojedince podsetiti na činjenicu da je samo na teritoriji Kosova preko 150 pravoslavnih crkava i manastira sistematski rušeno i uništavano, dok su i postojeće svetinje i dalje u opasnosti i stoga pod zaštitom KFOR-a. Umesto da se kritikuje neko ko nam se pridružio u hodočašću, rizikujući sopstvenu reputaciju, svesno dajući doprinos svojim prisustvom, pozitivnom energijom i novčanim sredstvima, bilo bi mudro iskoristiti ovu priliku da se svi još više udružimo kako bismo zaštitili naše svetinje, baštinu i tradicionalne vrednosti koje naši manastiri na Kosovu i Metohiji predstavljaju.

MOĆ JE U SRCU
Volela bih da što više ljudi iz Srbije i sveta ode na Kosovo da doživi ove lepote.

Draga prijateljica Ana Žikić, stručnjak iz oblasti Kineske Tradicionalne Medicine, u poseti manastirima u tradicionalnoj nošnji – preslatka

Ljudi koje smo sreli na Kosovu su bili zaista predivni. Jedan vodič, koji je takođe i profesor istorije, podelio je sa nama detalje o boju na Kosovu koje sam prvi put čula.

Sa našim divnim vodičem Aleksandrom

Rekao je da je dva dana pred bitku umro čovek koji je decenijama bio glavni vojni strateg srpske vojske, čovek koji je poznavao sve trikove i vojne strategije turske vojske i koji bi naše vojskovođe mudro savetovao šta i u kom momentu učiniti. Njega više nije bilo, dan pred bitku je pala kiša i kopita konjice su na mestima propadala u blato (dok bi se Turci uvek pozicionirali na brdu), bili su mnogobrojniji, i pored svega toga su svesnim izborom neustrašivo išli u boj. Prolazeći pored Gazimestana, srce je krenulo da kuca sve brže. Samo da čovek oči zatvori i pomoli se za sve te duše koje su se hrabro žrtvovale za sve nas.

Sveti Car Lazar (izvor – Pinterest.com)

Na povratku smo takođe obišli i Dom kulture Gračanica i bili zaista ganuti šarolikim aktivnostima ove institucije, koja se na jedan inspirisan i proaktivan način zalaže za očuvanje srpske kulturne baštine na ovom području. Predivne slike umetnika, pozorišni, folklorni i drugi nastupi koje sprovode i promovišu – lepota kulturne baštine i dubokih vrednosti koje žive u srcu, OPSTAJE bez obzira na sve. To je istorija dokazala, a imamo i savremeni primer Tibeta.

SVEDOČANSTVA
Petra F., divna devojka iz Hrvatske i volonter Mohanđi Udruženja je prelepo iskazala što je osetila tokom hodočašća:

“Ova mjesta su dom Božji. Voljela bih kad bi sav narod koji živi na tim područjima osjetio mir, blagostanje i ljubav koja se širi iz ovih centara moći. Molit ću se da se cijela ta regija izdigne iznad svih podjela i povijesti, jedino tako istinski mir može zavladati. Neka se sva vrata svih crkvi, manastira i džamija otvore za sve one koji istinski tragaju za Bogom.”

Jelena R. je takođe prelepo iskazala svoj duboki doživljaj hodočašća:
„Rođena sam u popovskoj porodici, ali od malena imam konfliktan odnos sa religijom, pun prkosa, ljutnje i bijesa. Iz tih razloga sam prihvatila ateizam, kao svoje opredjeljenje i uvjerenje – do mojih tridesetih, kada sam duhovnosti počela da se približavam na drugi način.
I na ovaj put sam krenula vrlo ravnodušna prema Kosovu i svemu što ono simbolizuje, za moj narod.

Krenula sam da bih bila u blizini Mohanđija i zbog poziva koji sam telepatski dobila od njega. Potpuno bez očekivanja!
No to što sam tamo vidjela i osjetila je sve bilo tako jako i duboko i za moja čula i za moj unutrašnji svijet. Vidjela sam, da je mit o Kosovu matrica, program, koji je utkan u bit mog naroda i da je taj mit odredio mnogo toga što je slijedilo, vjekovima koji dolaze. Do danas…
Vidjela sam svoje pretke, različitih doba, koje su nosili tu ideju nepokornosti, stradanja do samouništenja, kroz izazove koji su razna vremena donosila. A bilo ih je mnogo… i previše, za jedan mali narod.
I taj mit nam je, djelimično odredio karakter i ponašanje.
Meni se na ovom hodočašću desilo odvezivanje od tog programa i povezivanje sa Kosovom i svim što ono predstavlja, na jedan drugaciji način. Način koji ima mnogo više fleksibilnosti, prihvatanja, posmatranja stvari sa jedne više ravni.
Beskrajno sam zahvalna što sam imala šansu da se poklonim svim tim precima, da se „pomirim“ sa pravoslavljem, da se sretnem sa jednom toliko kreativnom stranom svog naroda, sa ljudima čija vjera čini nemoguće, da opstaju u onom okruženju… Da osjetim šta znači: Kosovo je srce Srbije!
Osjetim i pustim! Jer sve je moguće…ali srcem, ne oružjem. Kao oni monasi i monahinje koji opstaju samo srcem i vjerom!
I prvi put sam u autobusu glasno zapjevala i osjetila riječi pjesme: gde god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo!
Hvala Mohanđ, na svim uvidima i što mi pomažeš da život gledam iz neke druge perspektive. Hvala Ani, Vladu, Devi, Jeleni, svim organizatorima, koji ste imali viziju, hrabrost i odlučnost…jer ovaj put nema cijenu!”

Ikona Presvete Bogorodice Pećke iz 1. veka – Pećka Patrijaršija. Veruje se da ju je slikao Apostol Luka 48. godine.

HUMANOST KAO NAJMOĆNIJA RELIGIJA
Zašto Mohanđi kaže da je humanost najmoćnija religija – tokom boravka na Kosovu, održao je predivan govor tokom koga se osetila posebna, sveta energija. Pomenuo je Hristovu svetu besedu na gori, sa posebnim osvrtom na so:

Moje malo hodočašće na štakama po Pećkoj Patrijaršiji – još uvek neutrenirana što se štaka tiče, a srce tako želi ponovo sve obići. Sliku mi je poslala draga Jelena Đoković

“Ukus soli je esencija soli. Ako mi kao ljudi izgubimo svoju ljudskost, šta nam preostaje?
Vi ste so Zemlje. Vi ste ta ljudska bića koja su istinska aroma majke Zemlje. Ako so izgubi svoj ukus, svoju aromu, kako ju možemo povratiti? Na razini svakog od nas kao individue, potrebno je obnoviti nadu, ljubav i pravičnost, i to tako što svesno biramo da živimo te vrednosti.
Puke reči nisu dovoljne. Osećanja su moćnija, ali su duboka iskustva najuzvišenija. Što više počnete osećati, više ćete iskusiti život i doživeti život. Svako od nas treba da krene od sebe kako bismo obnovili ljudskost, kako bismo povratili humanost. Jer ako potpuno izgubimo svoju humanost, ostaćemo smoždeni pod stopalima vremena.“

Kad smo slabi i tada imamo prijatelje da nam pruže ruku pomoći, to nam znači više
od hiljadu prijatelja u vreme uspeha i slave – dragi Aleksandar i Laza me nosiše u momentima zamora na štakama. Hvala im…

Hvala vam dragi prijatelji na vremenu koje ste utrošili čitajući ovaj blog. Nadam se da je oplemenio vaš unutrašnji prostor i da su, bar jednog momenta, zatitrale strune istine i bezuslovnosti ljubavi u srcu.

Ljubav, poštovanje, jedinstvo – Gračanica, 18. septembar 2021.

Na povratku sa Kosova, nakon duge vožnje do Beograda, osvežio nas kratki susret sa legendom tenisa, broj 1 reketom sveta i ponosom cele Srbije – Novakom Djokovićem. Došao je da dočeka svoju suprugu Jelenu. Do sada nismo imali priliku da se upoznamo sa Novakom, iako smo se nekoliko puta mimoilazili.

Ne kaže se bez razloga da su oči ogledalo duše. Sjaj u očima Novaka Djokovića mi je rekao sve. Imam izuzetno poštovanje prema Novaku i Jeleni – nije lako biti do te mere izložen u medijima, raznoraznim mišljenjima i kritikama, ogromnim očekivanjima, a u isto vreme živeti svoju istinu i svesrdno, bezuslovno davati svoj doprinos društvu. Novakov razgovor sa Mohanđijem je trajao kratko, ali se, kao i sa Jelenom, osetilo jasno prepoznavanje i nepotrebnost za uvodnim pričama – direkt u suštinu :-).

Volim ovu sliku jer je simbolična – onaj koji najviše sija je u senci svoje samozatajnosti…

S ljubavlju,
Devi Mohan

Otkrovenje Šiva-Šakti tajni Kajlaša i Maču Pikču

Uvod

Prošlog meseca, tokom našeg skorašnjeg hodočašća na Maču Pikču sa Mohanđijem u aprilu 2019, duboka istina iznutra mi se obznanila, ostala sam bez daha zbog njene veličine, dubine i lepote. Ovaj blog sam posvetila tom otkrovenju, slaveći naše zajedničko čovečanstvo, naše zajedničko božanstvo u čovečanstu i svetu vezu sa Majkom Prirodom.

Joga za otvaranje srca – fotografisao je naš vodič Malku neposredno posle otkrovenja  na Sunčanoj Kapiji, 15. aprila 2019.

Zahvaljujući ovoj predivnoj duhovnoj platformi koja je stvorena kroz Mohanđija, blagoslovena sam da tokom ove godine posetim četiri predivna mesta moći na Zemlji: Mači Pikču, sveto crveno kamenje i vortekse u Sedoni, Bosanske piramide i krunu Majke Zemlje – moćni Kajlaš na Tibetu. Na pola sam tog puta sada dok pišem ovaj blog. Moja namera je da podelim najvažnije uvide i blagoslove sa ovih lokacija, pozivajući vas da iskoristite njihove dobrobiti dok mi se pridružujete na ovim putovanjima u duhu, ili ako je moguće uživo.

Za sve vas koji me ne poznajete – nakon mnogo godina iskrenog duhovnog traganja, upoznala sam Mohanđija 2007. godine. Potraga je tada sazrela u duboku i bogatu iskustvenu duhovnost – u liniji sa principom drevne Sanatana Darme i duhovnog nasleđa Data i Nat mudraca koji su nam dali istinsko znanje o jogi. Mohanđi je naš put imenovao rečima koje su izvan svih ograničenja: ,,Put bez Puta.” Na tom putu ne postoji razdaljina između puta i odredišta. Šta više, ne postoje stroga pravila ili predodređeni dogmatski pogledi koji se primenjuju na ovom putu, osim nenasilja.  Međutim, ni nenasilje se ne nameće. Dešava se iznutra kako osoba hoda putem od grubog ka suptilnom, od neznanja ka blaženstvu. Na ovom putu, Božansko ne obitava samo na nebu, što se nalazi tamo negde gore, daleko od nas. Svi odgovori se nalaze unutra, kako se Božanstvo nalazi u sebi, obavijeno zatvorom umnih koncepata, strahova, predrasuda, očekivanja, želja i razočaranja. Jednom kada istinski prepoznamo da je sve što tražimo unutra i da je naš spoljašnji svet odraz našeg unutrašnjeg, počinjemo preuzimati odgovornost za oba, spoljašnji i unutrašnji, kreirajući novu stvarnost kroz svesni život ukorenjen u bezuslovnoj ljubavi, čistoti, veri i predaji.

Na ovom putu bez puta, imamo duboko poštovanje prema božanskoj ženskoj energiji. Sva bića Majke Zemlje i Prirode kao živa, vibrirajuća manifestacija Božanske Ljubavi, obuhvaćena su proširenim srcem. Stoga ja snažno rezonujem sa učenjima svih autohtonih naroda, koje je zapadnjačka civilizacija besramno ugušila, i nametnula kao superiorna. Vekovi ove ironije sada se bliže kraju. Došlo je vreme da odamo počast i da oživimo naše svete tradicije, da prepoznamo ljubav i jedinstvo u njihovoj suštini, i da jednostavno povežemo tačke između svih svetih tradicija i učenja koje nas vode do istog vrha planine. Došlo je vreme da sveta ženska energija zasija u punom sjaju, kako bi Šakti čovečanstva zauzela svoje mesto u zagrljaju Šive. To je moja strast, koja je nastala kao ptica feniks iz pepela groznih ratova u bivšoj Jugoslaviji, hrabro uzvikujući moj razlog postojanja – služiti i slaviti istinsko jedinstvo.

Sličnost između Kajlaša i Maču Pikču

Fokus ovog bloga će biti na svetoj vezi i jedinstvenoj sličnosti između dve od četiri gore pomenute lokacije: Kajlaš (prebivalište Šive) i Maču Pikču (prebivalište Šakti – na planetarnom nivou). Velika mi je čast da sa vama podelim ovaj duboki uvid.

Želela bih da počnem sa jednom važnom sličnošću između Kajlaša i Maču Pikčua koju sam shvatila – jedinstvena kombinacija veličanstvene lepote Majke Prirode koja se prikazuje kroz zadivljujuće planine i doline i određene modifikacije / dopune koje su samo duhovno visoko razvijena bića mogla napraviti kako bi podesili svoj oblik na način koji će ovim lokacijama pružiti istinski duboki smisao i svrhu. Tako su ova mesta postala prava mesta moći, sa neverovatnim energetskim efektom koji je potpuno transformativan, i koji podržava unutrašnju alhemiju i poravnanje koje podstiče aktivaciju Kundalini i kao posledicu toga duhovno buđenje.

Budući da je Maču Pikču mesto moći Šakti, ovaj proces je veoma blag – dovoljno je biti tamo sa dubokim poštovanjem, meditirajte, razmatrajte i uživajte u lepoti i Majčinom zagrljaju, i blagoslovi su zagarantovani. Međutim, na Kajlašu je taj proces mnogo naporniji, drastičniji i intenzivniji. Kao kokice u pećnici, bolne unutrašnje impresije (samskare) počinju da iskaču kada se napreduje kroz jatru u visokoj vibraciji Kajlaša, podržane agonijom velike visinske bolesti (koja je zagarantovana 🙂 ) i izazovnim, dugim hodanjem. Oni koji pristupaju procesu kao ego fizičkom izazovu nikada neće uspeti. Samo kroz predaju, poniznost i zahvalnost mogu upotpuniti jatru. A osoba na početku i na kraju tog putovanja neće biti ista … (više o mom iskustvu Kajlaš jatre u 2014. možete pročitati ovde)

Trenutak otkrovenja

Ovaj poseban trenutak dogodio se na našem putu prema Sunčanoj Kapiji (ili Inti Punku, na 2745 m), mestu gde sam imala svoje nezaboravno iskustvo zlatne spirale na vrhu krunske čakre tokom našeg prvog hodočašća na Maču Pikču u aprilu 2018. (kako je opisano ovde). Jedva sam čekala da dođem opet i ovaj put, na moju veliku radost, većina grupe mi se pridružila. Mohanđi se povremeno zaustavljao na određenim mestima gde je osećao posebne energije.

Tokom jednog sata uspona na Sunčanu Kapiju 15. aprila 2019. bilo je divno slušati mnoge priče koje je naš divni vodič Malku delio. Njegova ljubav prema istinskoj istoriji svojih predaka Inka je veoma duboka i iskrena, deli je kroz nekoliko knjiga koje je napisao i njegove brojne ture. U jednom trenutku smo se zaustavili na lokaciji gde je pogled na celi kompleks Maču Pikču bio fantastičan. Dok  smo gledali oblik veličanstvenog Maču Pikčua i Vajna Pikču apusa (planina, ili preciznije, duh planine), Malku je podelio sa mnom neverovatne slike prikazane na prednjoj i zadnjoj korici njegove knjige “Kristalni grad Maču Pikču ”, pomažući mi da identifikujem one oblike na spektakularnim planinama ispred nas.

Bilo je čarobno gledati tu nezamislivu lepotu stvaranja pred našim očima! Od prošlogodišnjeg istraživanja ovog veličanstvenog mesta moći, bila sam svesna nekih od zapanjujuće simbolike Maču Pikčua – poput oblika šćućurene pume na Vajni Pikču i Kondora s velikim krilima pored njega.

Međutim, ovaj put, Malku mi je pomogao da shvatim da se ceo Maču Pikču može smatrati ogromnim anđeoskim profilom – mudrim Inka muškarcem koji leži na leđima, gledajući u nebo.

I to je bio samo početak. Zatim je prebacio knjigu na prednje korice i pokazao na drugi profil, okrenut u suprotnom smeru. Očigledno je bio ženski andski profil, sa minđušama i dugom kosom. Muški profil sada nestaje u njenom telu sa okruglim trbuhom (koji može značiti trudnoću) i jasno vidljivim rukama u predivnom samoprenosu srca (najverovatnije poruka važnosti ljubavi). Bila sam oduševljena!

Dok je Malku predstavio ova dva profila kao dve odvojene slike koje se vide iz različitih uglova, odmah sam ih videla kao jednu slavnu reprezentaciju Šiva-Šakti jedinstva, upravo pred našim očima! U stvari, reprezentacije muškog i ženskog profila dele istu bradu, dok je ono što se može reći da je ključna duhovna tačka Maču Pikčua – Hram Sunca (u obliku piramide zigurata), „desno oko“ ženskog aspekta.

U tom trenutku sam bukvalno izgubila dah zbog ogromnog sinhroniciteta koji se spustio na mene: ovo sam videla i ranije, za vreme našeg hodočašća na Kajlaš. Ova realizacija se dogodila i tokom našeg drugog hodočašća ovim najsvetijim centrom moći (tokom jatre Kajlaša sa Mohanđijem  2016. godine). Štaviše, u velikoj meri je podržana i slika iz moćne knjige „U potrazi za gradom bogova: u oblastima Šambale“, koju je napisao dr. Ernest Muldašev iz Rusije (knjigu sam čitala na srpskom, ne znam da li je dostupna na engleskom jeziku…)

Bila sam u mogućnosti da naučim o najmoćnijem aspektu Kajlaša – „Malom Kajlašu“, koji je Šakti / ženski aspekt Kajlaša. Niko nikada ranije o tome nije govorio (bar ne koliko ja znam). Opet kažem, Šakti deo Kajlaša je manji od stvarnog / muškog Kajlaša, ali u sebi sadrži najveću moć.

Južno lice Kajlaša – Mali Kajlaš na levoj strani, prekriven snežnom belom kupolom (slika preuzeta sa interneta – Zemlje snega 2014)

U svojoj knjizi Dr. Muldašev opisuje sve o najmoćnijoj tajni „Malog Kajlaša“, moćnom Šantamani kamenu, koji može uticati / kontrolisati umove ljudi i ima direktan uticaj na našu Kundalini kako mu se približavamo. Zato je „Mali Kajlaš“ potpuno nepristupačan sa svih strana, božanski zaštićen.

Važno je napomenuti da je u drevnoj Indiji Šakti uvek bila prikazana kao njegova voljena Parvati, nešto manja od njega, ponizna i predana, sa ogromnom snagom koja proizilazi iz njene čistoće, lepote i predanosti.

Šiva i Parvati (slika preuzeta sa interneta – Priča o Šiva Parvati Kaljanam)

Bez Šakti, ne može se realizovati Šiva. Čak je i obećanje Božanskog u nama, iskonska kosmička energija Kundalini, prikazana kao ženska sila. Počevši od uspona iz trokutaste baze (Kula Kunda – trouglasto udubljenje sakralne kosti) u korenu kičme, Kundalini Šakti mora proći kroz sve blokade na putu, paleći svih sedam glavnih energetskih vrtloga / čakri duž centralnog meridijana, kako bi se pridružila Šivi na krunskoj čakri… Zato je Šiva simbolično prikazan kao zgodan, mišićav čovek koji sedi u krajnjoj tišini na vrhu, snegom obavijenom Kajlašu.

Podizanje Kundalinija (slika preuzeta sa interneta)

Štaviše, u svojoj knjizi Dr. Muldašev je opisao kako su bića koja su visoko evoluirala stvorila ‘Grad bogova’ na Kajlašu (prema njegovim naučnim procenama, to se dogodilo još u vreme Lemurije, pre 850.000 godina…) dodali su  još jedan sloj zaštite – moćne laserske planine iz kojih bi, ako je potrebno, laserske zrake bile usmerene prema Malom Kajlašu kako bi se osiguralo da tamne sile u bilo kojem obliku ili formi nikada ne bi dostigle tu najsvetiju lokaciju i manipulisale ljudskim umovima.

Laserske planine i Veliko ogledalo vremena u sredini – bila sam veoma ushićena kad sam prepoznala ove planine iz slika u knjizi dr. Muldaševa (fotografija nastala tokom jatre Kajlaš sa Mohanđijem 2016)

Slika dr Muldaševa – laser džinovske stene usmeren ka Malom Kajlašu i vratima Šambale – način na koji su drevni narodi štitili najsvetiji/ženski deo Kajlaša.

Što se više približavamo „Malom Kajlašu“, to više njegova Kundalini počinje da reaguje. Čista srca hodočasnika koji nude iskrene molitve zahvalnosti i emituju vibracije istinske predanosti dobijaju najviše od Kajlaša. Oni koji se nisu dovoljno pročistili da bi mogli da izdrže efekat čišćenja i arogantno pokušaju da se približe Kajlašu, najverovatnije će umreti zbog iznenadne aktivacije Kundalini energije, jer njihovi nervni završeci izgore.

Tokom naše Unutrašnje Kore Kajlaša 2016. godine, nismo bili u mogućnosti da posetimo moćnu Saptariši pećinu (najbliža kojoj se ide za Mali Kajlaš tokom Unutrašnje Kore) jer grupa od otprilike trideset kineskih vojnika je otišla tamo i svi su poginuli (iz očiglednih razloga …). Zbog toga je kineska vlada izdala zabranu svim hodočasnicima koji idu na unutrašnju Koru da idu tamo. Ipak, naša grupa je uspešno završila prva dva dana jatre, dok grupe koje su pošle dan ranije i jedan dan posle nas nisu zbog lošeg vremena. To je verovatno bilo sve što bi naše telo moglo da podnese i već je bilo tako duboko i tako teško proći, da nismo mogli da zamislimo još jedan dan tako napornog, neopisivo teškog uspona. Na Kajlašu se može videti i doživeti samo ono što je dano / karmički zasluženo, ništa više i ništa manje. Odlazak na Kajlaš sa svojim Guruom je najveći blagoslov, jer inače nemoguće postaje moguće i mnoge prepreke se uklanjaju. Svedoci smo toga tokom cele naše Kajlaš jatre i drugih hodočasničkih putovanja sa Mohanđijem do sada (mnoga duboka iskustva i uvidi, uključujući i moj skromni doprinos, mogu se naći u knjizi Inner Cora, koju preporučujem. Može se naručiti ovde).

Vraćajući se stvarnom iskustvu sa Maču Pikčua – dok je dubina ovog otkrića na putu do Sunčane Kapije utonula, došla sam do veličanstvenog otvora u obliku materice sa najčudesnijim pogledom (Maču Pikču, Vajna Pikču i zapanjujuća planina Putukusi, kapija u unutrašnji svet Svetog Grada) sve prikazano u svom punom veličanstvu pred mojim očima na Sunčevim vratima.

 

Veličanstveni momenat kad se Majčina utroba otvorila puna blagoslova na Sunčevim vratima, 15. april 2019.

Neko vreme sam samo sedela i plakala, nudeći svoje suze zahvalnosti velikoj utrobi Šakti ispred mene, jer me je ova najlepša Šakti lokacija na planeti Zemlji blagoslovila da vidim još jednu dimenziju svoje duboke poruke – važnost poravnanja Šiva-Šakti (ono što su Kinezi nazvali balans Jin i Jang), drevna alhemija savršenog spajanja božanskog muškog i božanskog ženskog aspekta unutra – da bi se postiglo ispunjenje ljudskog potencijala, vrhunac duhovnog iskustva, stvarni „vrh planine“, gde se svest širi u 360 stepeni i oni koji su blagosloveni prolaze kroz iskustvo prosvetljenja i dalje – u rastvaranje …

Gledajući ovo veličanstvo, primetila sam kako je i na Maču Pikču i na Kajlašu, Šakti / ženski aspekt manji, smešten na levoj strani, darovan najvišom snagom (Šantamani kamen; Hram Sunca) i tako lepo i elegantno spojen sa muškim aspektom.

U jednom trenutku strahopoštovanje je preplavilo moj um i osetila sam jako snažan poriv da zatvorim oči i da tečem sa energijom ove blagoslovene lokacije. Pre nego što sam počela da tražim mesto gde bih mogla da sedim i meditiram a da me ne uznemiravaju, kao da mi je pročitao misli, Malku je pokazao na jednu lokaciju koja me je zaštitila od sunca. „Sačuvali smo ga za vas“, reče on sa osmehom. Već „pijana“ od blažene energije, sretno sam sela tamo, skinula šešir i nestala na sat vremena.

Zlatna spirala koju sam prošle godine osetila na vrhu glave bila je još snažnija ovog puta (kao da je neko fizički pritiskao moju glavu).

 

Predaja zlatnoj spirali kod Sunčane kapije, 15. april 2019.

Kako bih ikada mogla izraziti svoju zahvalnost za sve ove blagoslove. Možda mogu početi na ovaj način, žrtvujući noć spavanja da bih napisala blog … 🙂

Neka svi budemo blagoslovljeni unutrašnjom alhemijom krajnje Šiva-Šakti unije.

Om Šiva Šaktije Namaha!

S ljubavlju i zahvalnošću,

Devi Mohan

Maču Pikču hodočašće sa Mohanđijem – Unutrašnje ispunjenje u Majčinom krilu

Neispunjene želje su jedan od najčešćih aspekata/ dimenzija karme. Dok biramo da živimo svesno i usmeravamo naš unutrašnji kompas ka potpunom oslobođenju, moramo biti svesni želja koje nas vezuju za ovozemaljsko postojanje, čak i ako su duhovne prirode. Krajnji cilj našeg puta je da osetimo unutrašnju puninu, istinski osećaj “Imam sve, a ne treba mi ništa.” Inspirisana Mohanđijevim učenjima uvek uživam u deljenju svojih dubokih unutrašnjih iskustava sa svrhom da pomognem drugim dušama na putu duhovnog buđenja da bi:

1. identifikovali/ postali svesni neispunjene želje kao jednog neizbežnog artikla na listi za kupovinu duše u ovom životu, a onda i da urade sve što je moguće da to ostvare graciozno, u duhu nenasilja i čistote (najmudrija opcija: postavite jasnu nameru da ispunite određenu plemenitu želju i predajte to vašem guruu, dajte njemu da se on postara za to 🙂 ), ili
2. da se uzdignete iznad toga (čitajući iskrena iskustva koja su podelili drugi ljudi mi zaista možemo da dostignemo osećaj jednote sa piscem, osećajući nevidljivu povezanost na nivou duše).

I tako, sa namerom koju sam već gore objasnila, želela bih da sa vama podelim nekoliko mojih skorašnjih želja i kako je Milost Guru Tatve (guru principa unutar nas) posložila sve kockice tako da se ove želje ostvare na najmanje očekivan način. Kada se u životu osobe nalazi živi guru, vrata i prozori ka takvoj milosti su uvek otvoreni.

U prisustvu živog majstora, vrata i prozori ka velikoj milosti su vam uvek dostupni i otvoreni

Ovaj blog je posvećen nebeskom Maču Pikču, dragulju carstva Inka, mestu poput nijednog drugog. Na ovom moćnom Šakti (Božanska majka) mestu, osoba može da doživi blaženstvo deteta u utrobi naše Božanske majke.

U aprilu 2018. godine vesela grupa, uključujući i mene, otputovala je na Maču Pikču na nezaboravno hodočašće sa Mohanđijem. Dok je iskustvo zaista bilo i više nego predivno, osetila sam da je nešto duboko unutar mene ostalo neispunjeno. Pet dana jednostavno nije bilo dovoljno. Uzimajući u obzir koliko je toga tamo bilo da se istraži, upije i oseti, previše smo bili požurivani kroz celo iskustvo. Iskreno, osetila sam da smo jedva zagrebali po površini toga što je najmoćniji Šakti centar na planeti, ispunjen nezamislivom dubinom istorije, imao da nam ponudi.

Devi sa dragom prijateljicom Anom Divac – neprestan smeh, lakoća i unutrašnja radost su obeležile ovo putovanje

Jedna od mojih želja je bila da dublje istražim tajne Maču Pikčua. Dan nakon toga usledilo je moje najsnažnije iskustvo koje sam doživela tokom hodočašća na Maču Pikču, 2018. Nekoliko nas se penjalo duže od sat vremena ka Sunčanoj kapiji drevnih Inka. U poređenju sa našim hodočašćem na Kajlaš, nije ni blizu izazovno – visinska bolest nije bila tako teška ovde i vreme je bilo savršeno.

Bilo kako bilo, veći napor je bio potreban da stignemo pred Sunčanu kapiju. Udubljena u izgovaranje mantre, sećam se trenutka kada sam konačno došla na ovu neopisivo predivnu lokaciju. Jedan pogled na to oduzima dah dok ustima izgovarate produženi zvuk ,,vauuuu”!

Osoba se bukvalno oseća kao da je u raju, prigrljena oblacima i kao da se ispod širi ogromnim rajskim prostorom koji ima oblik materice. Meditirala sam sat vremena osećajući da sam duboko povezana sa najdivnijom majčinskom energijom. U jednom trenutku, blažena senzacija zlatne spirale koja se podiže sa vrha glave počela je da upija moje celo biće, čineći da se osećam kao da se deo mene pokreće ka gore dok se drugi deo mene širi po tom prostoru u obliku materice, koji se nalazi ispod… (ovo je najbliže što sam mogla prići tom iskustvu opisujući ga kroz reči). Sve što sam mogla da ponudim je moj najiskreniji naklon velikim Inkama koji su blagoslovili čovečanstvo takvim nasleđem.

Ono što je ostalo sa mnom tokom ovog putovanja je bila ljubav, lakoća, toplota i jednostavnost Keču Indijanaca, potomaka Inka. Njihov predivni šaman mnogo nas je naučio o njihovoj praistorijskoj povezanosti sa Pačamamom (Majkom Prirodom i Vremenom koje percipiraju kao Božanstvo) i kako nam ona uzvraća kada je tretiramo sa iskrenom ljubavlju. Vetar, zvuk vode, miris trave, sve se uzvisilo tokom ceremonije. Životinje (psi, ptice) su stalno dolazile i zaista smo mogli osetiti njihovu intimnu povezanost s Majkom Prirodom. Mohanđi je tiho učestvovao u celom procesu, zadržavajući kišne oblake svojim višim čakrama. Istog trenutka kada se ceremonija završila, kiša je pala 🙂. Pačamama je prihvatila ponude ljubavi. Bilo je predivno svedočiti ovoj božanskoj igri (lila)…

Naš divni vodič Martin iz sjajne turističke agencije Tukano Peru, bio je pravo otelovljenje slatkoće. Nasmejavao nas je do beskraja i dozvolio nam da istinski spoznamo duh njegovog naroda. Bili smo potpuno oduševljeni svime što smo neprestano doživljavali, a smeh, zbog ovoga ili onoga (uglavnom ničega što je umu znano), bio je konstantan. 🙂

Takođe, mogli smo da vidimo iz prve ruke kako predivni Keču Indijanci stvaraju predivne boje  veličanstvenim pamukom i vunom.

Njihov radosni duh, šarene kreacije i preslatki akcenat živahne Keču devojke koja je objašnjavala proces organskog bojenja, neopisivo su nas zabavljali. Trenutak koji nikad neću zaboraviti je kada su nam pokazivali kako stvaraju sve te intenzivne boje iz prirode; kako gnječe i mešaju neke biljke u lepljivu tečnost, potapaju vunu u to i oboje je istog trenutka. Naš dragi Džordž Obeng-Duro, sa svojom slatkom šiljastom kosom, sedeo je veoma blizu gospe koja nam je pokazivala ovaj proces. Kada se Mohanđi našalio da bi Džordž mogao da ustane i da namoči vrhove kose u tu tečnost, to je bilo to – naprosto nismo mogli da zaustavimo smeh! Pomisao na to da njegova šiljata frizura ima po sebi bele snežne vrhove, terala bi me na smeh.

Kao da smo bili na nekoj vrsti opijata, malo nam je trebalo da počnemo tamo da se smejemo – neverovatna lakoća i radost iznutra su se mogle osetiti sve vreme

Još nešto mi pada na pamet – neverovatni Vilka T`ika hotelski kompleks! Moram reći da od svih putovanja na kojima sam bila u ovom životu, nikada nisam doživela hotel poput ovog. Po mom mišljenju trebalo bi da ovaj hotel ocene sa najmanje 7 zvezdica. Sagrađen je u potpunom skladu sa prirodom, nosi izvanredan smisao lepote, istorije i ravnoteže. Vodi ga predivna lokalna porodica koja nam je služila izvanrednu, preukusnu domaću vegansku hranu i provela nas kroz njihovu čakra baštu (svaki deo bašte imao je temu čakre – na primer, Svadištana je imala žute cvetiće i malu fontanu, itd.). Baš smo se dobro proveli.

Mohanđi i ja dobili smo sobu u delu Krunske čakre. Unutar ove predivne sobe nalazi se ogroman kamen koji izlazi iz poda. Kada su gradili hotel, sagradili su ga oko kamena koji sigurno ima neku energiju u sebi. Nikada pre nisam videla ništa slično ovome.

Bilo mi je baš žao kada sam čula da njihov hotel nije baš sjajno ocenjen na sajtovima poput Trip Advisor. Ovo je moj skromni doprinos u davanju najviše ocene ovoj predivnoj porodici i njihovom divnom hotelu (molim vas za malu uslugu – posetite tripadvisor.com i dajte im dobre ocene 🙂 ).

Naša vesela grupa u Vilka T`ika hotelu uživala je u čakra vrtovima i simbolično dala Zavet mira

Dok smo šetali kroz Kusko, Mohanđi je istakao da kada je um dovoljno miran, mogu se osetiti jasno predivne podzemne vode svuda po tom mestu. Uticaj toga, plus kompletna energija mesta je toliko umirujuća da čak iako je bilo mnogo pasa lutalica, nijedan od njih nije lajao. Istinsko nenasilje (Ahimsa). Nakon što je to istakao, svi smo mogli da shvatimo kako je to istina – efekat tekuće reke je zaista bio opipljiv, nosio je smirujuću energiju koja je uzrokovala miran um i unutrašnju radost.

Postoji još mnogo toga što bih mogla reći o iskustvu sa Maču Pikču 2018. godine, ali sada bih želela da se usmerim na današnje iskustvo, koje me zapravo i navelo da napišem ovaj blog uopšte.

Uvod u iskustvo:

Pre dva meseca, dok sam u Svetoj Ani (naš novi dom) pretraživala internet, naišla sam na Fejsbuk stranicu eksperta bioenergetskog isceljenja, predavača i pisca, Marjana Ogorevca, koji je poznat lokalno. Nikad nisam čula za njega i bilo mi je zanimljivo da istražim šta slovenačka duhovna scena ima da ponudi. Nakon nekoliko nasumičnih klikova na njegovoj stranici, naišla sam na ovu fotografiju:

Slika preuzeta sa FB stranice Marjana Ogorevca

Nakon nekoliko minuta posmatranja fotografije, moja kundalini je počela iznenada da se kreće. Bila sam u blaženstvu! Ušla sam u meditaciju ploveći kroz ovo iskustvo i u deliću sekunde sam unutrašnjim vidom videla sliku crne rupe – kao da se deo mene setio da sam već putovala tuda. Bilo je predivno! Istog trenutka sam znala da je ovo sveto mesto moćan portal.

 

Slika je preuzeta ovde

Mohanđi mi je nekad pre objasnio da ako naša kundalini spontano odreaguje na nešto, to je jasan znak da je to nešto važno za nas, nešto što treba da ispitamo.

Kada sam malo više ispitala šta je to, saznala sam da se zove ,,Vrata Bogova” u Haju Marka. Dok sam pretraživala internet, naišla sam na ovaj neverovatan link sa tekstom koji je vredan čitanja (tu je objašnjeno sve u vezi sa ovim portalom, iskustva koja su ljudi doživeli tamo, čak i poreklo reči ,,Amerika”).

S obzirom na sve ovo, jasno je da ovde naziv ,,Kapija Bogova” uopšte nije preuveličavanje. U tom trenutku snažna želja da posetim to mesto se probudila u meni (trep! Još jedna želja! 🙂 ). Odmah sam kontaktirala našeg organizatora puta za Peru i bila sam mnogo srećna kada sam čula da se to sveto mesto nalazi blizu jezera Titikaka. Pošto ćemo ove godine ići tamo, ovo mesto je sigurno na listi za naše hodočasničko putovanje 2019. godine. Jupiiii!

Još jedna slika se iznenada pojavila pred mojim unutrašnjim vidom – flešbek slične kamene kapije, sa ulazom koji je zatvoren sa unutrašnje strane kamena. To se desilo tokom našeg hodočasničkog putovanja na Kajlaš, 2016. godine. Planina Kajlaš, što znači ,,dragoceni dijamant večnog snega”, smatra se krunskom čakrom Majke Zemlje, Šivinim prebivalištem, osom sveta i stepeništem do raja. Neki drevni izvori kažu da je ova enigmatska tibetanska planina mesto gde se nalazi tajanstveni Grad Bogova.

Poznati ruski duhovnjak i naučnik Ernest Muladašev u svojoj knjizi ,,U POTRAZI ZA GRADOM BOGOVA – U predelima Šambale” opisuje ovaj jedinstveni kamen na putu Kajlaš hodočašća kao jedan od portala za Šambalu. Rekao je da je dovoljno veliki da bi svemirski brodovi mogli da prođu kroz njega, a da ga mogu otvoriti samo oni koji su dobili posebnu mantru/ kod od besmrtnih majstora Šambale. Nakon teškog putovanja tokom prvog dana hodočašća na Kajlaš 2016. godine, bila sam blagoslovena da ga uočim čak usred visinske bolesti umora. Kliknula sam na ovu fotografiju, približila ulaz:

Kada sam uporedila moju fotografiju i sliku iz knjige doktora Muladaševa, shvatila sam da mi je još jedan veoma važan detalj ovog moćnog portala za Šambalu promakao – ogromno konkavno ogledalo na vrhu.

U svojoj knjizi doktor Muladašev objašnjava kako je ovo ogledalo povezano sa celim Gradom Bogova na Kajlašu koji nije stvorila priroda, jasno je da ga je izgradila neka visoko napredna civilizacija u vreme Lemurija. Ovo pokazuje koliko je nama prava istorija nepoznata.

A sad nazad u Sloveniju i moje kundalini iskustvo nakon što sam videla  sliku “Kapije Bogova” iz Haju Marka blizu jezera Titikaka.

Par dana nakon toga izdešavali su se neverovatni sinhroniciteti. Upoznala sam Marjana Ogorevca, tog predivnog čoveka, u blizini Maribora. Nakratko sam mu spomenula naša putovanja na Kajlaš i Maču Pikču. Usledio je divan razgovor i ja sam podelila sa njim moje kundalini iskustvo nakon što sam ugledala njegovu gore pomenutu fotografiju u Haju Marka. Onda je on podelio sa mnom neka svoja iskustva i usmerio me da pogledam video o Dejvidu Ajku, za koga je Peru bila lokacija gde je imao najveće transformišuće duhovno iskustvo u svom životu. Evo jedan video koji sam pronašla na internetu:

 

 

A sada najbolji deo – u tom videu Dejvid je pomenuo brilijantnog lokalnog turističkog vodiča Malku, koji je veoma duhovan i nudi duboke dimenzije celokupnog iskustva, mnogo dublje nego ostali vodiči. Poželela sam da on bude naš vodič (eto vidite, još jedna želja 🙂 ) i odmah sam počela da ga tražim na internetu. Pronašla sam njegovu internet stranicu i pozvala naš tim da vidimo može li on biti naš vodič na hodočašću na Maču Pikču 2019. godine. Poslali smo mu poruku preko njegove internet stranice, gde smo mu objasnili da dolazimo sa duhovnim majstorom iz Indije i da nismo obični turisti, ali nije odgovorio. Kontaktirali smo ga preko Fejsbuka takođe, ali ništa nije potvrđeno jer je njegov tim rekao da verovatno neće biti dostupan.

Danas sam pričala sa našim organizatorima puta u Peru i rekli su mi da se desila najneverovatnija stvar – naši organizatori puta u Peru uspeli su da dogovore vodiča, i to nikog drugog nego Malkua lično! Đej Mohanđi! 🙂

Šta da kažem – ništa nije poput guruove milosti… Tako da se jako veselim našem hodočašću na Maču Pikču ove godine, posebno jer imamo 9 dana (11-20 aprila), i sa takvim vodičem, i u prisustvu Mohanđija posetićemo jezero Titikaka i Kapiju Bogova. Uopšte ne želim da zamaram um očekivanjima.

Poslednja prilika da se prijavite i da nam se pridružite na hodočašću je 31. januar 2019. Ako ste u poziciji da putujete tada, podstičem vas da ne propustite ovu jedinstvenu priliku.

Volela bih da zaključim ovaj blog izjavom da verujem da su i Kajlaš i Maču Pikču lokacije koje su izabrali ljudi veoma visokog nivoa svesti (najverovatnije nisu sa planete Zemlje) i tu su prirodnu lepotu/ predispoziciju pojačali svojom visokom tehnologijom da bi stvorili istinski moćne centre koji podržavaju naše duhovno buđenje.

Evo nekih slika i crteža iz knjige ,,Kusko i sveta dolina Inka” koju mi je preporučio naš prethodni vodič Martin, koja je zaista dragocena ako hoćemo da vidimo širu sliku.

Duboko su me ganuli i inspirisali ova knjiga i sva iskustva koja smo doživeli tokom ovog nezaboravnog hodočašća. Nekoliko fotografija iz ove knjige – pripremite se da ostanete u neverici kada se nešto unutar vas uzburka:

U vreme kada su se Inke širile dok su se probijale u džunglu, uz neobične staze, put koji danas nosi ime “Staze Inka” dozvolio im je da otkriju “magično mesto koje je postavljeno usred šumarka visokih planina, okruženo ogromnom zmijom (Simbolika Vilkanota reke). Ovo gradilište prirodnog predstavljanja njihove socijalno-religijske šeme koja izlazi iz Majke Zemlje veoma ih je impresioniralo. Konkretno, možemo reći da vrhovi planina koji se sada zovu Mačupikču i Vajnapikču predstavljaju božanski par, JANATIN, i onaj koji je licem okrenut ka njima, PUTUKUSI, osamljeni vrh, odvojen od kompleksa, stoji sam poput ose i upotpunjuje šemu parni i neparni.” Ovako je prikazana prirodna formacija ova dva kruga sa ceremonijalnim platformama, koja je izgrađena na vrhovima unutar ovog kompleksa.

Planina koja se danas zove Vajnapikču predstavlja oblik koji izgleda kao ogromna puma čija su leđa zakrivljena i u stavu je napada ili odbrane. Na vrhu planine Inke su konstruisale uske terase koje predstavljaju nakostrešenost i koristili su ih kao plodna poljoprivredna područja i kao oltar za ponude i osmatračnicu nebeskog svoda. Pored planine postoji još jedna prirodna formacija koja se sastoji od tri kamene neravnine. Dve, koje se nalaze po jedna sa svake strane,  predstavljaju poluotovrena krila, a ona kamena neravnina koja se nalazi u sredini predstavlja glavu ptice. Inke su napravile male terase da bi predstavile nakostrešenost na kondorovom vratu.(…)

,,Inke su verovale da sile koje su izvan Zemlje (Sunce, Mesec, zvezde) imaju ograničene moći. Tamo gde se ove spoljašnje sile mogu apsorbovati (ili predstaviti na Zemlji) je kada stiču moć. Samo kada su zvezde povezane sa određenim planinskim vrhom, inkarniraju se i odatle kontrolišu sudbinu čoveka.” (moguća paralela sa “prana pratištom” iz drevne Indije).

Moćni simbol Inka – Moćni kondor usmeren ka večnosti i beskonačnosti. ,,Kečuanska reč Maču Pikču znači Stara Ptica, ili vladajući zaštitni duh mira među čovečanstvom.”

Moćni kondor:

I tu je umetnička kompozicija moćnog guštera Amaru Tupac u Maču Pikču, za kojeg se veruje da predstavlja najstarije biće na Zemlji. ,,Osnovni temelj verovanja Inka bio je kosmički koncept, verovanje da su priroda i vreme (Pačamama) potpuno živi generator vitalnosti svih bića, živih i neživih.”

Sa svom našom savremenom tehnologijom, sigurna sam da smo blizu mogućnosti da stvorimo nešto prilično slično ovome…

Na kraju, završiću blog kratkom istorijom Maču Pikčua:

Pre više od pet stotina godina veoma hrabar čovek po imenu Pačakutik uzdigao se kao guverner rastuće konfederacije uspostavljene u srcu južnih Anda. S vremenom, njegova veština i inteligencija pretvorile su malu naciju u veliku i moćnu imperiju koja se prostirala u pet zemalja Južne Amerike.

Tokom svoje duge vladavine ovaj Inka je preobrazio andski svet i u svoju čast izgradio najveće spomenike svog vremena, među kojima možemo naći onaj koji se smatra našom najvećom kulturnom baštinom danas – Maču Pikču.

Većina arheologa danas veruje da je čuveno mesto Inka, Maču Pikču, izgrađeno kao imanje za Pačakutik. Na jeziku Kečua, Pačakutik znači „onaj koji preokreće prostor i vreme“.

Skriven iza magle usred guste planinske šume, Maču Pikču je nesumnjivo vrhunac peruanske civilizacije, koji je bez ikakvog kontakta sa zapadnim svetom uspeo da dostigne visok nivo tehnologije i društvenog poretka.

Pedivan kafić na putu za Maču Pikču slavi misteriju i lepotu krugova u poljima koje možemo naći širom naše lepe planete. Još jedan dokaz da jednostavno ne smemo ostati u neznanju i ne priznati postojanje drugih civilizacija koje se daleko naprednije od naše.

Ako nam se ne možete pridružiti fizički na hodočašće na Maču Pikču sa Mohanđijem 2019, dobrodošli ste da nam se pridružite duhom i otvorite se kako biste prihvatili potpuno novu viziju stvarnosti…

Ovaj blog je moja skromna ponuda u slavljenju divnih misterija koje nas okružuju, uzvišene ljubavi i unutrašnjeg mira, i uzvišenije svrhe na putovanju naše duše.

S ljubavlju,

Devi Mohan

Moja istina – intervju za Magazin Ona

Intervju sa Devi Mohan vodila Branislava Mićić, Magazin Ona
Beograd, decembar, 2018.

Devi Mohan, prva srpkinja koja je govorila na Parlamentu svetskih religija

„Za gladne, hrana je Bog.“ Mohanđi

„Kada krivite nekog drugog, a ne preuzimate odgovornost, gubite moć.“ Devi Mohan

Devi Mohan je globalna predsednica dobrotvorne organizacije ACT Foundation, međunarodno aktivna sertifikovana joga instruktorka i direktorka “Himalajske škole tradicionalne joge”, prva učenica i aktivna članica duhovne misije svog duhovnog učitelja i supruga Mohanđija od samog njenog začetka  2007, mama ćerkice Mile. Trenutno živi u Sloveniji.

Devi u Mohanđi Data Tapovanu u Torontu, prvom duhovnom centru njenog duhovnog majstora i muža Mohanđija

Koliko postoji parlament i nešto malo o samom parlamentu?

Devi Mohan: Parlament svetskih religija je najstariji, najveći i najsveobuhvatniji internacionalni međureligijski događaj koji uključuje najveći broj svetskih religija i duhovnih pravaca. Nastao je da bi se negovala harmonija među svetskim religijama i duhovnim zajednicama, te da bi se podržalo njihovo uključivanje u svet i vodeće institucije, radi postizanja sklada koji naš svet čini mirnim i samoodrživim.

Od 1893 godine, kada je u Čikagu održan prvi Parlament svetskih religija, pa do sada, ovaj neverovatni događaj koji slavi bogatstvo naše raznolikosti, univerzalnost humanizma i posebnost individualizma, održava se po sedmi put (godine kad je održan su 1893, 1993, 1999, 2004, 2009, 2015), uvek na drugoj lokaciji. Od kraja 19. veka do sada, Parlament svetskih religija okuplja predstavnike, vođe i sledbenike brojnih svetskih religija i duhovnih zajednica/pravaca, kako bi zajedno razgovarali, dubinski istraživali tematiku održivog mira, i istinski slavili svoju različitost u duhu razumevanja i saradnje. Bila sam počastvovana što sam, kao predstavnik Mohanđi Fondacije i univerzalne iskustvene duhovnosti za koju se zalažemo, bila deo događaja na kojem su izlagali neki od najvećih humanista u istoriji čovečanstva: Svami Vivekanada, Nelson Mandela, Dalaj Lama Tenzin Giatso, Šri Mata Amritanandamai Devi, Džejn Godal, Šri Činmoj, Šri Šri Ravi Šankar i mnogi drugi.

Moćna energija

Po čemu je ovaj Parlament 2018 bio poseban?

Devi Mohan: Ovaj put je domaćin bio Toronto, grad koji je po raznolikosti svog stanovništva broj jedan u svetu. I zanimljivo je to što je ovog puta Parlament svetskih religija bio najveći do sada! U okviru šest glavnih plenarnih programa od 1. do 7. novembra, ukupno je održano više od 500 programa i događaja. Kongresni centar Toronta je bio poput malog grada – neopisivo ogroman. Broj posetilaca je bio blizu deset hiljada, iz najmanje osamdeset zemalja i više od dvesta religijskih i duhovnih grupa. Iako sam studirala Međunarodne odnose i diplomatiju, a potom magistrirala Mirovne studije, moram priznati da za neke od njih nikad nisam ni čula (kao Cao Dai iz Vijetnama) i da sam mnogo toga naučila.

Od samog otvaranja Parlamenta, energija je bila neopisivo moćna, počevši sa govorom predstavnika Prve Nacije (Indijanski domoroci iz Kanade koji istorijski nisu prošli ništa bolje od američkih, a koji sada napokon uživaju pažnju i poštovanje koje oduvek zaslužuju). Dakle, ovde se ne radi o toleranciji ili pokušaju da se svi svrstaju u isti koš, nego u istinskom poštovanju i slavlju lepote naše raznolikosti, kao i u negovanju harmonije u svoj toj raznolikosti. Tokom konferencije dat je prelep primer – kada vidimo polje prepuno šarenog cveća, to je nešto što nas čini srećnim i zadivljenim nad čudesnom lepotom prirode. Ko bi želeo da vidi svuda isti cvet?! Kako bi to bilo dosadno!

Govor Devi Mohan na Parlamentu svetskih religija 2018 u Torontu

Slavni govornik

Kojim povodom se Devi našla na Parlamentu svetskih religija?

Devi Mohan: Moram da kažem da do juna ove godine nisam ni znala da je Parlament svetskih religija nastavio da se održava i nakon čuvenog govora Svami Vivekanande, 1893 godine. O tom govoru sam čitala u mojoj omiljenoj knjizi “Autobiografija jednog jogija”,  tokom postdiplomskih studija, 2004. Autor knjige Paramahamsa Jogananda govori o tome kako je Svami Vivekananda bukvalno daunlodovao engleski jezik iz više svesti, dok je brodom putovao iz Indije za Ameriku. Sećam se koliko me je to tada fasciniralo. Da li je stvarno moguće da možemo toliko istančati antene naše svesti, da iz nebeske biblioteke spustimo bilo koju informaciju ili znanje koje nam treba? Odmah sam prosurfovala po Internetu i ubrzo pronašla taj, sada već čuveni govor Svami Vivekanande. Kad sam ga poslušala bila sam još više fascinirana elokventnošću i dubinom njegovog govora. Ono što je tom prilikom rekao istinski važi sa sva vremena. Sa tom knjigom, u meni se desila istinska transformacija i tu je zaživela moja čvrsta odluka da svoj unutrašnji kompas okrenem ka otvaranju u višu Svest, umesto ka karijeri i gomilanju materijalnih sredstava. Shvatila sam da je ulaganje u svest mnogo vrednije od svega ostalog što svakako nestaje nakon što duša napusti telo, a da je ono što smo spoznali i iskusili jedino stvarno za nas i jedino trajno.

Prva prilika za posao nakon studija ukazala se u Dubaiju i tamo sam pojurila 2005. samo zato što je blizu Indije. Dve godine kasnije upoznala sam Mohanđija i od tad kreće jedan sasvim novi život koji istinski piše romane.

U mom horoskopu Jupiter se nalazi u kući braka (Jupiter predstavlja duhovnog majstora/učitelja/gurua), pa mi je stoga jednostavno bilo dato da imam duhovnog učitelja za muža. Uz Mohanđija sam naučila šta znači živeti u sadašnjosti i pustiti da se staza pred našim stopalima formira dok koračamo. Nemam mesečnu platu, ušteđevinu, niti mi je bilo šta u životu zagarantovano, a to je upravo ono što bi um voleo. Prepustila sam se skroz i dajem sve od sebe da u sadašnjosti živim duhovna učenja i duhovne istine koje podučavamo.

Ukratko, radi se o iskustvenoj duhovnosti sa akcentom na nesebičnosti, duhovnoj praksi (meditacija, joga), dobrotvornom radu (uvek mi bode oči ta strašno velika titula Globalnog predsednika ACT Fondacije koju imam, a osećam da radim tako malo u poređenju sa onim što je moguće), te preuzimanju odgovornosti za sve što nam se dešava u životu, uz negovanje zahvalnosti na svim iskustvima, prijatnim i neprijatnim.

O Parlamentu svetskih religija saznala sam u junu ove godine, tokom mirovnog događaja pod nazivom Peace Pledge (Zavet mira) u Aziziju, u Italiji. Mohanđi je bio pozvan na taj događaj, gde sam mu se, na njegov poziv, i ja pridružila. Bio je to skup dvadesetak predstavnika raznih duhovnih pravaca i religija. Sa nekima od njih, pre samog skupa u Aziziju, bila sam na Grenlandu, gde smo u flaše skupili vodu sa glečera koji se topi neverovatnom brzinom, a duhovni predstavnici iz Indije su doneli vodu svete reke Gange, tako da su te dve vode simbolično pomešane tokom molitve mira u Aziziju. Na tom događaju upoznala sam i Odri Kitagavu (Audrey Kitagawa) predsedavajuću Parlamenta svetskih religija. Mohanđijev raspored u periodu održavanja Parlamenta je bio već popunjen i tako se meni ukazala čast da predstavljam Mohanđija i Mohanđi fondaciju na tom veličanstvenom događaju. Intuitivno sam osećala da će ovo biti događaj koji će mi na neki način promeniti život. Naime, još od rata u bivšoj Jugoslaviji želela sam da moj život bude u službi mira, da druga deca ne moraju da proživljavaju ono što sam I sama proživela tokom izbeglištva. Moj prvi posao je bio u Ujedinjenim Nacijama – bez ikakve veze, otišla sam na test, prijavila se za prevodioca i dobila posao. Isto to se desilo i sa mojim stipendijama za studije u Rimu i na Notr Dam Univerzitetu u Americi. Jednostavno sam se prijavila preko interneta i ta vrata su se otvorila. Ali po završetku studija, ja sam već jasno znala da nisam za politiku i diplomatiju, i da je moguće služiti miru putem duhovnosti. Sad svedočim kako se sve te kockice polako slažu u jedan predivan mozaik. Neizmerno sam zahvalna božanskoj sili i prvenstveno dragom Mohanđiju koji me uvek u ključnom momentu usmeri na pravi put.

(Govor Svami Vivekanande na Parlamentu svetskih religija u Cikagu 1893. možete pročitati ovde)

Publika na Parlamentu 2018

Vertikalna dimenzija

Šta je bio glavni cilj tvog govora?

Devi Mohan: Moj govor je bio drugog dana Parlamenta (2. novembra) i bila sam zaista uzbuđena kad sam saznala da sam prva žena sa područja bivše Jugoslavije koja  govori na ovom magičnom svetskom događaju. Setivši se Svami Vivekanande i njegovog govora, dala sam sebi izazov da pustim da ono što imam da kažem, samo proteče kroz mene. Nisam pripremila baš nikakve beleške. Upravo zato mi je ovo bilo jedno zaista posebno, božanski prelepo i nezaboravno iskustvo.

Cilj mog govora je bio da iskažem svoju istinu, baziranu na sopstvenim spoznajama i iskustvima. Želela sam da istaknem da su dobrotvorni rad (odgovornost da učinimo ono što možemo da pomognemo nekome ko je bespomoćan ili slab), nenasilje prema drugim bićima i prema Majci Zemlji, duhovnost uopšte (naročito vertikalna dimenzija postojanja) i čista bezuslovna ljubav, ključne stavke u postizanju i očuvanju mira. Delim sa vama jedan citat iz mog govora (editovanu verziju ključnih delova govora možete naći na Mohanji Adria YouTube kanalu): „Mnoge inicijative međureligijskog dijaloga naglašavaju potrebu za dijalozima. To je um. Um vodi dijaloge. Volela bih da govorim o svesnosti koja je izvan uma. [..]  Shvatila sam da, ako želimo da se mir kao uzvišena energija spusti na zemlju, to mora da se desi kroz našu kičmu. Kičma je put do raja. I to je momenat kad sam se okrenula Indiji i drevnim učenjima, jer su oni sve to znali od vajkada. Znali su da je vertikalna dimenzija našeg postojanja rešenje za mir.“

 

 

Koja pitanja su ti drugi postavljali?

Devi Mohan: Moderator našeg panela (na kome su učestvovali i eminentni govornici iz Afrike, sa Bliskog Istoka i iz Evrope) postavio je tri pitanja:

• Mir je veome širok koncept i svakome ta reč znači nešto drugo. U kontekstu međureligijskog mirotvorstva, kako definišeš mir i na koji aspekt međureligijskog mirotvorstva si fokusirana?
• Centralni aspekt tvog dobrotvornog rada u okviru ACT Fondacije je koncept nesebičnog služenja onima kojima je pomoć potrebna. Kako vidiš ovaj koncept kao zajednični imenilac ili zajedničku platformu svih religija i duhovnih pravaca? U kontekstu međureligijskog mirotvorstva, molim te da navedeš primer kako ta zajednička platforma deluje kroz nesebično služenje.
• Koji bi bio tvoj savet nekome ko tek započinje svoj put aktivizma po pitanju međureligijskog mirotvorstva?
• Pitanje iz publike upućeno meni: “Šta je to što mi kao individue možemo da učinimo kako bismo doprineli miru u svetu?”

Devi sa prijateljima iz Indije i Srbije u Torontu

Šta si čula od drugih što te je impresioniralo?

Devi Mohan: Mnogo toga sam naučila tokom ovog događaja, ali ono što me je najviše impresioniralo (i što sam uspela da zabeležim) su bile sledeće izjave tokom Parlamenta:

• Citat Martina Lutera Kinga: “Verujem da će završna reč (u sagi mira) pripasti nenaoružanoj istini i bezuslovnoj ljubavi.”
• Imala sam čast da upoznam i gradonačelnika Toronta, Džona Torija (John Tory) koji je prelepo predstavio glavni moto grada Toronta “Raznolikost kao naša snaga.” Rekao je: “Ovo nije grad tolerancije. Mi ne tolerišemo raznolikost ljudi Toronta, već je vrednujemo kao jedno obogaćujuće iskustvo za sve nas. A u našoj raznolikosti, prepoznajemo zajedničku težnju. To je težnja ka spoznaji Božanske svesti i ljubavi.”
• Sadhvi Bhagavati Sarasvati: “Ovakvim događajima, gde se duhovne vođe iz raznih religija sastaju na jednom mestu, želimo da slavlje jedinstva u našoj raznolikosti (unity in diversity) postane novi standard normalnog, što će, nadamo se, biti odbrambeni štit od 5-10% ekstremista u svetu i njihove retorike u koju tada nikog neće moći lako da uvuku.”
• Senator Daglas Roše (Douglas Roche) je rekao da je nuklearno naoružanje krajnje zlo koje dopire do najvećih dubina naše kolektivne svesti. U rešavanju tog problema može biti plodonosan samo jedan krajnje holistički pristup. Naučimo se od Indijanaca da kad pravimo neke planove, da bi oni trebalo da se odnose ne samo na nas, nego i na buduće generacije.
• Rabin Dejvid Rozen (Rabbi David Rosen) (u vezi sa veganstvom i zaštitom životne okoline): “Meso je droga! A skidanje sa droge nije lako. Međutim, možemo napraviti prve korake, a to je smanjenje količine mesa, jaja i mlečnih proizvoda koje unosimo u svoje telo.”

Takođe rabin Rozen (u vezi sa klimatskim promenama i pitanjima očuvanja životne okoline): “Možemo nastaviti da sastančimo na Titaniku, ali bre ljudi, mi se krećemo ka ledenom bregu! Suočimo se sa tom činjenicom. Naša planeta se kreće ka ledenom bregu Titanika.”

• Otac Majkl (Rev. Michael): “Promena započinje vašom viljuškom!”
• Bai Sahib Mohinder Sing (Bhai Sahib Mohinder Singh): “Mi imamo Univerzalnu deklaraciju ljudskih prava, ali šta je sa Univerzalnom deklaracijom ljudskih odgovornosti? To još uvek ne postoji.”

Devi Mohan i John Tory, gradonačelnik Toronta

Braća i sestre

Jesu li prvi put žene ove godine govorile na parlamentu?

Devi Mohan: Ne, nisu govorile po prvi put, ali svakako su bile zastupljene mnogo više nego ranije. Održano je nekoliko panela posvećenih pravima žena i problematici sa kojom se žene suočavaju na poslu i u društvu. Što je najzanimljivije, ove godine je po prvi put u istoriji Parlamenta svetskih religija, predsedavajući (Chair of the Parliament) bila žena, i to niko drugi nego predivna Odri Kitagava (Audrey Kitagawa) koju sam upoznala u Aziziju. Poreklom iz Japana, Odri je visoka nekih metar i po, ali po svakom drugom paramentru ona je istinski gigant. (Više o njoj možete saznati ovde)

Svaki njen govor, kojem sam prisustvovala tokom Parlamenta, me zaista oduševio. Ona je sa neviđenom lakoćom, sa svega par beležaka na papiru, prosto nizala reči i duboke uvide poput ogrlice, sve iznimno glatko i prefinjeno, a opet tako moćno. Jako je bio dirljiv govor u kome je pomenula svoju majku koja je bila veome inteligentna i žarko je želela da se obrazuje, ali nije imala prilike jer su bili siromašni i morala je da se stara o svojih 5 kćerki. Odri je rekla: “Iako više nije živa, znam da je uz mene sada i da je kroz moj uspeh ostvarila svoje snove.” To je priča mnogih majki, uključujući i moju, koja je na svu sreću živa i dan danas me podržava u svemu, kao i moj tata.

Istakla bih i bivšu premijerku Kanade, Kim Kembel (Kim Kampbell) koja nas je sve zasmejala direktnošću svojih izjava: “Nuklearna industrija je puna mačizma i gorivo na kom se bazira je testosteron! Žene su oduvek bile više naklonjene dogovoru nego dominaciji. Zato je i dokazano da su biznisi u kojima su žene pri vrhu menadžmenta vidljivo uspešniji. [..] Globalni problemi koje trenutno imamo zahtevaju globalnu saradnju, a pod takvom globalnom saradnjom nikako se ne podrazumeva umanjenje suvereniteta zemalja.”

Vandana Šiva (Vandana Shiva) iz Indije je fantastično govorila o trenutnoj borbi za očuvanje semena od GMO korporacija. Ona živi u Rišikešu i sakuplja sva semena ovog sveta, zalaže se za slobodu od GMO. Takođe je govorila i o problemu prebrzog porasta broja stanovnika na planeti. Ona smatra da se psihologija rađanja većeg broja dece zasniva na strahu od opstanka i da je glavni uzročnik prenaseljenosti upravo veći broj dece među siromašnima. To se dešava upravo zbog njihove nesigurnosti, borbe za opstankom i straha. Siromašnim porodicama treba dati parče zemlje i time se broj dece i prenaseljenost odmah rešava. Upravo to je dokazano u Kerali, na jugu Indije – kako su siromašne porodice dobile parče zemlje i makar i najmanju podršku da obrazuju svoju decu, automatski se broj dece u tim porodicama smanjio.

Rekla je: “Sve nas je stvorio isti Bog. Šta to znači – pa to da smo u srodstvu, da smo braća i sestre!”

Život od zapada do istoka

Onlajn intervju sa Devi (tada još Bibom) Mohan za RYL, 4.  maj 2015.

Intervju sa Devi (tada Bibom) Mohan možete pročitati ovde

 

Biljana (Biba) devojačko prezime Radonić, udato Mohan. Rođena u Slatini (zapadna Slavonija), školovala se u Italiji (Američki Univerzitet “John Cabot” u Rimu) i Americi (Krok Institut za Mirovne Studije u sklopu “Notre Dame” Univerziteta u Indijani, jednog od najjačih Univerziteta u Americi). Tokom rata ranih devedesetih je sa porodicom izbegla u Srbiju i po završetku Gimnazije radila je kao  prevodilac za Ujedinjene Nacije (u Iloku, Skoplju i Prištini).

Njen život je film/bajka koji bi mogao uskoro da se ekranizuje. Žena koja se ostvarila kroz više uloga u životu, samo zato što je bila otvorena, prepuštena, vođena snagom intuicije i ljubavi.

Za mnoge glumce je san Holivud, a ona  je završila u indijskim filmovima. Žena sa Balkana, obišla je svet i svoju ljubav/srodnu dušu pronašla u Indiji.

1.     Šta je za tebe Balkan, a šta Indija? Dva pomešana sveta u tebi, miris sveta koji nas vuče i ne da da stanemo.

Nakon 15 godina života u inostranstvu, sada gledam na Balkan na sasvim novi način. Frustracija zbog ekonomskih izazova se oseća, no na Balkanu postoji nešto zaista posebno, jedan ogromni potencijal koji vidim ponajviše u mladim ljudima.. Za mene Balkan predstavlja intenzitet života, strasti, šarenila i talenta koji samo treba pravilno usmeriti. To sam uvidela tokom studija u Rimu (2000 – 2004 god.). Na fakultetu John Cabot je bilo nas petnaestak sa Balkana, kao bivša Jugoslavija u malom. Bez lažne skromnosti, tada sam uvidela koliko smo mi odskakali od drugih studenata.. Inteligencija, humor, talent za ples i umetnost, kritičko razmišljanje, izrazita individualnost – sve to sam mnogo više primećivala tada kada sam bila okružena studentima iz svih krajeva sveta i stoga bila u mogućnosti da nas uporedim sa drugima. Pošto sam stipendiju za studije dobila sopstvenim trudom i običnom prijavom preko interneta, želela bih svojim primerom inspirisati mlade ljude da ne odustaju od svojih snova, da vredno uče, da savladaju što više stranih jezika, te da nauče da koriste internet kao jedan prelep prozor u svet. Nikad ne treba kriviti druge, sistem itd. no preuzeti odgovornost za svoj život, fokusirati se, dati sve od sebe, a ostalo prepustiti višoj sili.

Na Balkanu smo puno toga prošli i po pitanju duhovnosti zaista se oseća određena zrelost i spremnost ljudi da se otvore višim uvidima i iskreno rade na sebi. Kako sam s vremenom otkrila divne energije i manastire na Fruškoj Gori, Najdanove krugove, manastire na Kosovu, piramide u Bosni, planinu Rtanj, Ostrog, kao i divne duhovne ljude u Splitu tokom nedavne posete Dalmaciji, još više me fascinira ovaj region i njegova posebnost. Polako uviđam zašto je moja duša birala da se utelovi baš na Balkanu!

Što se Indije tiče, bila je to ljubav na prvi pogled, jedno duboko prepoznavanje. Mogla bi napisati knjigu utisaka o Majci Indiji, njenom šarenilu, raznolikosti, suprotnostima koje su drastične no ipak u sebi svojstvenom skladu, vrevi koja vodi u tišinu, skromnosti i apsolutnoj prilagodljivosti ljudi, duhovnosti koja je usađena duboko u njihov DNK, o drevnim mudrostima i dubini filozofije večne Sanatana Dharme koja je poput najveće dragocenosti prenošena sa kolena na koleno nikad ne postavši dogma. I na kraju, to je moja Indija kao majka i kolevka Joge, drevne nauke nezamislive dubine koja me skroz osvojila i kojoj želim posvetiti svoj život kao njen verni sluga i instrument.

Iskrenost, šarolikost i intenzivnost bi po meni bile zajednički nazivnici Balkana i Indije.

2.     Kada i kako si spoznala potrebu za duhovnim buđenjem?

Sve je počelo sa intenzivnim iskustvom sa Bogorodicom u jednom manastiru u Srbiji 1998. god. kada sam ugledala kupolu oslikanu freskom “Bogorodica šira od nebesa.” Bio je to jedan totalno neobjašnjiv momenat. U raširenim rukama svete Bogorodice doživela sam intenzivno širenje svesti u svim pravcima, kao neku eksploziju ogromne energije. Prestala sam disati i samo znam da su mi suze bukvalno lile niz lice mada ja uopšte nisam plakala. Uvek sam osećala posebnu povezanost sa Bogorodicom, njeno sveto prisustvo u mom srcu, a to su mi kasnije potvrdili i vidoviti majstori iz Indije. Verujem da je i stipendija od 40,000$ za studije u Americi (Notre Dame kampus je posvećen Bogorodici) 2004.g, bez ikakve protekcije na zemaljskoj ravni, bio upravo Njen blagoslov.

No do istinskog poriva za duhovnim buđenjem došlo je nakon tzv. “iskustva bliskog smrti” na Kosovu 2000. god. O detaljima tog iskustva nekom drugom prilikom. U momentu kada sam spontano odlebdela iz tela, svest mi se počela širiti velikim intenzitetom. Imala sam osećaj da prolazim kroz neku vrstu tunela koji je sačinjen od impresija iz života. Kako sam prolazila dalje tim tunelom, živa Svetlost na njegovom kraju je bivala sve jača i bliža. Neverovatna Ljubav preplavljivala je celo moje biće i taman kad sam se počela rasplinjavati u toj najuzvišenijoj svetlosti Ljubavi, primila sam telepatsku poruku: “Tvoje vreme nije još došlo. Nisi ispunila svoju misiju. Tvoja misija je da služiš Jedinstvu.” U tom momentu sam se počela zgušnjavati, ako tako mogu reći, i ubrzo ponovo zatekla u fizičkom telu. Tada sam skroz prevazišla strah od smrti, istinsko duhovno traganje je započelo. Velika žeđ da se ponovo kupam u tom uzvišenom stanju svesti, te da ostvarim misiju svoje duše, me od tada ne napušta…

3.     Mislim da svako od nas ima knjigu koja ga menja iz temelja, koja ga pokreće i transformiše. Koja je to knjiga koja ti je promenila život u svakom smilu?

U mom slučaju je to živa knjiga “Autobiografija jednog Jogija” od Paramahamsa Joganande. Ta knjiga je istinski živa jer je vibracija duhovnih Majstora usađena u nju. Jedna velika istina koju je izrekao Jogananda u toj knjizi mi se naročito urezala u pamćenje. Rekao je da je najveća milost biti u fizičkom prisustvu duhovno uzdignutih bića. To je poput blagoslova da stalno pijemo sa Izvora i u tom procesu i sami rastemo mnogo većom brzinom nego što bi to inače bio slučaj. Nisam znala kako, no verovala sam da ću dostići takav blagoslov u svom životu. Napustila sam Ameriku po završetku studija i život me uskoro odveo u Dubai, koji je samo sat i po leta avionom od predrage mi Indije….

4.     Imala si priliku da se sretneš sa Sai Babom u Indiji, kako je izgledao taj susret?

Sai Babi me 1996.god. odvela jedna izuzetna holistička doktorica i iskrena Babina poklonica iz Splita, Dr. Anđelka Majić, koja se otisnula da sa svojom GDV kamerom putuje po Indiji kako bi skenirala aure duhovnih Majstora. To mi je zvučalo jako zanimljivo, pa sam uzela dve nedelje odmora sa posla i pošla sa njom. Tako smo stigle i do Sathya Sai Babe. To je bila neopisiva milost i veliko učenje, kao da sam se po prvi put pogledala u ogledalo i priznala sebi šta mi se nije svidelo u odrazu, tj. na kojim karakteristikama moram iskreno poraditi kako bi živela najvišu verziju sebe. Sai znači Istina, Istina našeg bića koju možemo spoznati i iskazati samo kroz Ljubav i istinski rad na sebi koji prevazilazi granice ega i udobnosti. Sai Baba je takođe rekao “Moj život je moja poruka.” Smatram da je to nešto što svi mi trebamo ostvariti, da služimo sopstvenim primerom…

5.     Živeti život bolivudske zvezde makar na tren je za tebe bila stvarnost? Opiši nam tu stvarnost 🙂

Način na koji sam dobila ulogu junakinje u filmu “Foreignchi Patlin” je još jedan primer neverovatne božanske igre (“leela”) koja je zanimljivija od bilo koje komedije koju čovek može zamisliti. Režiserka tog filma me primetila sa Mohanđijem na nekom splavu u Dubaiju. Rekla mi je da ima izrazito jaku intuiciju da sam ja upravo ta junakinja za kojim tragaju. Ja sam joj rekla da se u životu nisam bavila glumom, no ona je insistirala. Bukvalno sam iz šale i avanture prihvatila to iskustvo. Moje prethodno poznavanje borilačkih veština, Salsa plesa, Joge i indijskog duha uopšte je sve došlo kao naručeno za taj film. Najveće iznenađenje je usledilo kasnije. Film “Foreignchi Patlin” je postao najuspešniji film moderne Maharaštranske kinematografije u kom je po prvi put ikada strankinja odigrala ulogu junakinje i iz Zapadnjakinje se uspešno transformisala u pravu Maharaštransku ženu. Kad su me pozvali na premijeru filma nisam ni sanjala šta me očekuje – pomanhitale rulje kretale su se ka meni u potpunom delirijumu, deca su tražila da im dam autogram na ruci jer u datom momentu nisu imali papir, radili su tradicionalni ritual Arati na meni, totalno ludilo. Na kraju sam dobila i njihovu čuvenu Raštra Bhušan nagradu koja predstavlja zaista veliku čast. Kad god letim za Bombaj na aerodromu me neko prepozna jer se taj film i dan danas prikazuje bar jednom mesečno na najgledanijim TV kanalima na Marati jeziku, jednom od 40-ak jezika u Indiji… Najbolje od svega je da sam ja tu jedva i glumila, osećala sam se nekako prirodno u toj ulozi, jer je činjenica da taj film ima dosta dodirnih tačaka sa mojim stvarnim životom. Prosto da se čovek dobro zapita šta je stvarnost, koji “matriks”, te da uvidimo kakva je igra ovaj naš život…

6.     Tvoja iskonska želja  bila je da se udaš za duhovnog Učitelja kako bi zajedno s njim služila drugima. Kako izgleda život pored Mohanđija, jednog od najznačajnijih duhovnih Učitelja u  21.veku?

Izuzetno veliki blagoslov no takođe i veliki izazov i odgovornost – teško je to opisati u par reči. Pisala sam o tome detaljno u blogu po imenu Mohanđi Faktor koji se može naći na sajtu mohandjisrbija.wordpress.com. To je bila moja velika želja koju sam osvestila nakon iskrene i duboke kontemplacije. Sai Baba je rekao nešto zaista veliko “Budite svesni svojih želja. Pazite dobro šta želite jer bi vam se to moglo i ostvariti.“ Ne mogu reći da sam tada bila svesna svih izazova koje bi život sa jednim duhovnim Majstorom potpuno posvećenom služenju drugima doneo, no ne kajem se ni jednog momenta jer mi cilj nikada nije bila udobnost no duhovni rast.

7.     Plod tvoje i Mohanđijeve ljubavi je Mila, prekrasna devojčica sveta. Kada vidiš nju šta vidiš?

Mila je najveći blagoslov u našem životu do sada. U njoj se božanski prelepo spajaju lepota Balkana i Indije. Njen svetli ten, glatka crna kosa poput sjajne grive crnog mustanga, okice koje sijaju izuzetnom jasnoćom i svetlošću viših svetova, tople rukice u kojima se sva topim kad god me zagrle, izuzetna senzibilnost i suptilnost, neizmerna ljubav prema svim bićima, glasić koji osvaja sve kojima se obrati – šta reći nego “Bože, hvala ti…” Smatram da nju nemamo šta učiti, samo je pustiti da se razvije i procveta.

8.     Gde sebe Biljana Mohan vidi za 5 godina?

Pošto su mi dve stipendije promenile život, osećam veliku zahvalnost i poriv da se i sama aktiviram na polju obrazovanja. Vidim se na svetskim univerzitetima kako sejem seme svesnovanja, Joge, tehnika disanja, ljudskih vrednosti i holističkog pristupa životu i zdravlju u umovima i srcima mladih ljudi. To mi je velika želja i u tome vidim spoj mojih mirovnih studija, rada za Ujedinjene Nacije, dubokih unutrašnjih iskustava i uvida tokom života sa Mohanđijem, te obrazovanja u oblasti Joge i dosadašnje prakse iste.

Smatram da je neophodno uvesti ovakav jedan predmet na fakultetima kako bismo pripremili mlade ljude, našu budućnost, da u svoj trci i pritisku modernog života nauče kako da se nose sa stresom, izazovima uma i talasima emocija, te da smognu snagu da da se suoče sa svojim strahovima, te da spoznaju i žive svoju Istinu. Takođe ih želim inspirisati da uvide božansko prisustvo u očima svih živih bića, te da u istima prepoznaju svetlost Sebe. Smatram da dolazi vreme duhovnosti koja prevazilazi granice dogme, vreme kada se slavi i objedinjuje suština svih religija – a to je Ljubav, čista i bezuslovna, nemerljiva i jedina stvarna.

Mohanđi i ja, kao i svi oni koji svesno biraju da budu deo naše duhovne porodice (ne volimo koristiti reč organizacija) posvećeni smo ovom pokretu bezuslovnosti i čistote, koji počiva na stubovima Vere i Ljubavi. Meditacija “Moć Čistote” koju je Mohanđi u mom prisustvu telepatski primio 2007. god. je do sada dotakla na stotine hiljada života. Držimo je besplatno u raznim zemljama, prevedena je na nekoliko jezika i može se besplatno preuzeti sa veb stranice mohanji.org

Takođe želim dotaći na milione života putem naše dobrotvorne institucije ACT Foundation čiji sam Predsednik globalno (actfoundation.org), te biti instrument osnaženja i uzdignuća onih koji su obespravljeni, bespomoćni, ugušeni siromaštvom, glađu, bolešću i nedostatkom ljubavi i podrške. Bila sam i sama gladna i ponižavana tokom izbeglištva, znam kako je biti skroz skrhan, te kako je tada dragocen i najmanji gest bezuslovne ljubavi i podrške. U svoj toj tmini, takav gest budi snagu volje kroz božansku iskru iznenadne spoznaje da sve ima svoj dublji smisao i da u igri života uvek možemo kreirati sebe iznova. Ne postoji ništa lepše od takve ljubavi i služenja istoj!

Mohanđi – Put u Bezuslovnu ljubav

Intervju sa Mohanđijem za magazin Sensa, Milan Bojić, Nova Svest (Mart 2013)

Reke osećanja plove ljudskim životima, oblikujući naše odnose i vezujući nas za predele, predmete, ili druge ljude. Mi ostajemo pod njihovim utiskom ne sluteći da postoji nešto mnogo veličanstvenije, nešto univerzalno i izvorno, kao okean u koji se sve reke ulivaju. Bezuslovna ljubav je taj okean, ona je Božja emocija koja rađa sve – iz nje smo došli, i u nju ćemo se vratiti. Međutim, kakvu svest treba da poseduje onaj koji živi kroz Bezuslovnu ljubav i deli je nesebično svima oko sebe?

Takav čovek koristi svest samog “okeana”, on je jedno sa svešću “Oca” koji nas je stvorio i stoga takav čovek hoda među drugima kao učitelj, kao ogledalo u kom svi mogu videti svoj savršeni odraz.
Provesti par minuta u prisustvu takvog učitelja znači dodirnuti svoju promenu, a provesti tri dana pored njega, razgovarajući i meditirajući sa njim, to je već iskustvo koje menja sam život.

Da bi se opisao Mohanđi  potrebna je knjiga, bez kraja i poslednje korice, jer on protiče kroz beskonačnost, svestan svakog njenog delića. Ipak, ono što se o njemu može reći, jeste da je veliki učitelj  koji isijava Bezuslovnu ljubav, da je otac predivne devojčice Mile i suprug divne žene po imenu Biljana ( sa nadimkom Biba ) koja je poreklom srpkinja. Sudbina je htela da se Indija i Srbija spoje u najsuptilnijoj igri Duha i tako ovaplote zamajac prosvetljenja koji se polako ali sigurno širi čitavim svetom. Pored humanitarnog rada kroz organizaciju “Blagoslovimo svet” (Bless The World) i vođenja meditacija širom sveta, Mohanđi je bio i uspešan poslovni čovek koji zarađuje za život. On kaže da svi treba da rade i budu nezavisni i samodovoljni, jer kako možemo pomoći drugima ako prvo nismo pomogli sami sebi. Koristiti duhovnost i meditaciju kao bekstvo od stvarnosti pogrešan je put, uči nas Mohanđi i tako ističe važnost svesnosti na svim životnim nivoima.

Njegova predavanja su besplatna, a vođene meditacije možete besplatno preuzeti na sajtu mohanji.org. Nesebično davanje je osnovni postulat kojim Mohanđi uči svoje sledbenike, jer samo kroz nesebično davanje i Bezuslovnu ljubav, mi čistimo svoje biće od nagomilanih tereta karme.

Put kojim je P.K. Mohan išao do svog prosvetljenja i sadašnjeg imena Mohanđi (koje mu je nadenuo jedan svetac) bio je obeležen porodičnim nerazumevanjem u mladosti, poslovnim uspesima, ali i veoma tragičnim događajima. Kada je kao uspešan poslovni čovek 1992. godine stupio u brak sa tadašnjom saputnicom Saritom, nije ni slutio šta mu sudbina sprema. Nakon tri godine braka dobio je kćerku Ammu, da bi je nakon samo pet godina od njenog rođenja, izgubio u tragičnoj saobraćajnoj nesreći.  Nakon toga, u Mohanovom životu sve je krenulo nizbrdo. Ubrzo se razveo od žene, sve stvari su mu bile pokradene, investicije su propale, i na kraju je izgubio i posao.

Sva ta agonija i patnja su se takođe odrazile i na njegovo zdravlje u vidu kamenja u bubregu, kao i problema sa kožom u obliku akutne suvoće kože i neizdrživog svraba – život mu je postao pravi pakao. Kao slomljen i ogoljen čovek, koji je imao sve a potom sve izgubio, Mohan je ušao u samoću i introspekciju. I tada, čuda su počela da se događaju. Njegova svest doživela je preobražaj, veliki duhovni učitelji ušli su u njegov život i pomogli mu da i sam to postane. Počeo je da prima poruke i uputstva sa viših razina svesti, bilo direktno ili telepatski, te da spoznaje blaženstvo pukog bivstovanja usled dubokog zarona u sebe, u spoznaju Ja Jesam.

Kao kruna novog života, 2007. godine pojavila se Biljana Radonić (Biba), sa kojom će kasnije dobiti ćerku Milu.
Priča o Mohanđiju i Bibi je moderna bajka koja zaslužuje da bude ekranizovana od kompanije Walt Disney. Svi detalji te priče mogu se pronaći na blogu koji Biba vodi (glavni blog je na engleskom). Takođe, blog koji vodi Mohanđi (brahmarishimohanji.wordpress.com) prava je riznica mudrosti.

O usponima i padovima u svom životu, Mohanđi kaže:

„Kakva privilegija – ovaj život, ovo postojanje. Prebrodio sam mnoge oluje i hodao putem trnja, podsmeha, prezira. No ipak, privilegija ovakvog puta je bila ta što mi je omogućio da shvatim ZAŠTO se sve desilo baš tako kako jeste. Sada uživam plodove te jasnoće, te spoznaje…
Ništa se ne dešava slučajno. Sve ima dublji razlog, dublje značenje. Sve neizvesnosti, gubici, trnje i prezir sa kojima sam se suočio, sve sam razumeo kao unutrašnje čišćenje i suštinsku pripremu za nešto mnogo veće, nešto mnogo značajnije, uzvišenije, božanskije.
Svaki put kada bih nešto izgubio, taj isti gubitak bi ojačao moje duhovno postojanje, polirajući oštre ivice mog ega. I sve to bez imalo mržnje, bez žalbi. Moj vidokrug se proširio, odbacujući svaki teret koji sam do tada svesno ili nesvesno nosio kroz život. Ova iskustva, ove spoznaje, dok  se sve, čak i moje postojanje, rušilo oko mene, smatram velikom privilegijom. Neizmerno i iz dubine duše sam zahvalan Božanskoj sili na ovom blagoslovu, ovakvoj milosti, ovakvoj privilegiji.“

Osoba žedna znanja može provesti dane i noći neumorno čitajući njegove inspirativne i prosvetljujuće reči.  Čak i najnemirniji um dobiće odgovor na svako svoje pitanje. Oni koji su proveli vreme kraj njega, otišli su promenjeni, zasigurno. Razgovor koji je vođen sa njim, ima tu istu snagu.

Kako prepoznati pravu duhovnost?

Razlika između kulta i prave duhovnosti je u tome što vas kult vezuje za sebe putem straha, dok vas prava duhovnost oslobađa, dozvoljava da rastete. Prava duhovnost je put ka oslobođenju, dok se kult svodi na kontrolu i vezivanje.
Guru u suštini nije osoba niti ima bilo kakav oblik. Guru je princip. Taj princip se može pojaviti u obliku ljudskog bića i voditi razgovor, ili vam može doći u obliku suptilne poruke iz prirode. No kad je učenik spreman, učitelj se zasigurno pojavi.

Ljudi su bića kreacije, mi imamo neprestanu potrebu da kreiramo i stvaramo. Odakle dolazi ta potreba, zašto je naša priroda stvaralačka?

Način na koji stvaramo sami smo odabrali. Stvaranje se odvija uz pomoć izbora i prenosi se generacijama takođe uz pomoć izbora. Moramo da shvatimo da smo mi izabrali da iskusimo i bes i mržnju i neprijateljstvo, jer su nam ta iskustva potrebna. Prvi nivo kreacije je misao, zatim reč, potom akcija. Pre svega toga, postojala je želja iz koje je nastala misao.
Ukoliko se pojavi neka misao i ostane samo na tom planu, a ne pređe u reč i akciju, to je onda samo prolazna misao. Međutim postoje misli koje nas ne napuštaju, koje sadrže fokus i pažnju.

U odnosu na sve misli koje nam jure kroz glavu, ove čine samo jedan manji postotak. Takve misli, koje imaju snagu u sebi, kreiraju našu sudbinu. One nas guraju prema nečemu iz razloga što iza njih stoji želja da to iskusimo. Tada je bolje ući u proces i ispuniti želju, jer tako ćemo je na kraju eliminisati. Još bolji način je posmatrati misao, kao što posmatrate decu kako se igraju. Samo ih posmatrati, bez uplitanja ili prosuđivanja. Kada nam se pojavljuju misli uzrokovane nekom lošom navikom, na primer treba mi alkohol, tada se treba zapitati da li sam to zaista ja, ili samo misao koja prolazi kroz mene?
Biti objektivan posmatrač, to je najbitnije.
Stvaranje na zemaljskom planu potiče iz želje, dok stvaranje na višim planovima potiče iz svrhe.

Dok odrađujemo našu staru karmu, mi istovremeno stvaramo i novu. Kako izaći iz tog kruga?

Vi ne donosite svesne izbore. Kako uopšte znate zašto se nalazite baš u toj stvarnosti u kojoj živite? Da ste svesno birali, sigurno biste izabrali samo pozitivne stvari. Svi bi bili milioneri. Dakle zašto postoje te razlike u životima? Upravo zbog nesvesnih izbora.
Bez obzira da li volimo svoju karmu ili ne, ona će se odvijati do našeg poslednjeg daha. Ona je kao šoping lista, ili plan koji smo sami napravili za ovaj život, i ona će se odigrati na način na koji je to potrebno. Ono što možete učiniti za naredni život je veoma prosto. Ukoliko postanete objektivni posmatrač, dok odrađujete svoju staru karmu, ukoliko se ne vezujete i ostanete slobodni i objektivni, onda više ne akumulirate novu karmu.  A kada ne akumulirate dalje, onda se težina smanjuje. Potom, kada budemo napuštali ovaj život, ukoliko je prtljag ili teret lagan, onda neće biti problema. Tada možda uvidite da nemate više puno želja koje vas vezuju za Zemlju i da ne treba da se vraćate ovde ponovo.

Šta je u prirodi vezivanja?

To se događa kada smo u svakodnevnom budnom stanju. Dok smo u snu ili dubokom snu, mi se ne vezujemo ni za šta. Samo u toku dana dok smo budni mi osećamo da smo vezani za mnoge stvari. Osećamo da ako pustimo nešto, onda će nam se dogoditi nešto. Priroda uma je takva, odatle dolazi potreba za posedovanjem. Um je lepljiv, on mora da se drži za nešto. Njemu treba nešto definisano, opipljivo, neka forma koju može osetiti čulima. Ukoliko umu pokušate da predstavite nešto neopipljivo i nevidljivo kao što je Bog, on će pokušati da stvori sliku i ram Boga. Međutim Bog nije slika i ne može stati u ram. Zbog toga je um zbunjen.

Zbog čega je važno opraštanje?

Sve religije sveta insistiraju na opraštanju. Opraštanje je moćna stvar, kada oprostimo tada se oslobađamo tereta iz svog sistema. Vrlo je važno da svesno oprostimo svima, jer tada svako može da ide na svoju stranu i nastavi svoj put. Jedino što mi zaista posedujemo u ovom životu, jeste naš unutrašnji prostor. Šta god smo stekli u spoljašnjem svetu to ćemo  ostaviti iza sebe. Zbog toga je neizmerno važno održavati unutrašnji prostor čistim.

Šta je prava nesebičnost?

Nesebičnost je stanje koje dolazi iz srca. Kada počnemo da funkcionišemo iz stanja Bezuslovne ljubavi, spontano ćemo služiti i drugima. Kada pogledamo ljudsko biće, ono uvek služi, bez obzira da li je to iz ljubavi ili zato što tako mora. Mi služimo šefa, instituciju, ali to nam ne donosi zadovoljstvo. Ali kada počnemo da služimo svoju dušu, tada osećamo zadovoljstvo. Kada služimo svoju dušu, tada počinjemo da funkcionišemo iz stanja Bezuslovne ljubavi. Kao što ljudi poprimaju osobine drugih ljudi družeći se sa njima, tako se poprimaju i osobine duše kada se družimo sa njom. Karakteristika duše je da, baš kao gorivo u kolima, pomaže putovanju, ali vam ne govori kuda da idete. No, bez nje uopšte ne možete ni putovati.

Čovek je orijentisan na posedovanje, misli da ono što osvojimo ostaje sa nama. Međutim, kada odemo na groblje videćemo da oni koji tamo spavaju nisu ništa odneli sa sobom. Tokom života jurimo za onim što mislimo da će nam doneti sreću, ali je ne hvatamo. Suština duhovnosti je jednostavna, ono što vas uzdiže je duhovnost, ono što vas vezuje i čini težim, nije duhovnost. Dakle kada pomognete nekome, osećate se bolje, to vas uzdiže. Nije bitno koliko doprinosite, služite samo prema svom kapacitetu. Nekada je i šolja čaja pomoć. Glavno je da služite srcem. Nesebično služenje treba da je spontano, ne zato što neko drugi to isto radi, već zato što vi to tako hoćete.

Dešava se često da ljudi pomažu drugima, pritom zaboravljajući na sebe. Tada dolaze u situaciju da budu iskorišćeni, ili da odmognu sebi.  Kako pravilno razumeti služenje drugima i služenje sebi, odnosno kako to dvoje pravilno ujediniti?

Darežljivost počinje od kuće i porodice. Kada idete u vatru da spasete nekoga iz požara, kažu vam da stavite masku sa kiseonikom prvo na svoje lice, pa tek onda da idete da spasavate druge. Ako ne možete pomoći sebi, ne možete pomoći ni drugima. Ne kažem da treba biti sebičan, već treba biti samodovoljan i moći izdržavati sebe. Tek onda možemo pomoći drugima.  Davljeniku ne treba drugi davljenik. Prva i najvažnija stvar je da vodite računa o sebi, svojoj porodici i svom domu. To je naša dužnost i ona se ispunjava prvo prema svojoj porodici, pa tek onda prema društvu.

Druga bitna stvar kada se pomaže drugima je voditi računa da li stvaramo zavisnost od naše pomoći kod te osobe ili joj pomažemo da stane na noge i prohoda. Kada konstantno pomažete nekome, a on postaje lenj i nemaran, onda takva pomoć nije uputna. To ne pomaže društvu. Potrebno je dati ljudima moć da postanu nezavisni i da mogu sami sebe da izdržavaju. Zato je bitno ne samo da pomažemo, već da znamo kako to radimo i sa kojim efektom.
Mi treba da vodimo računa o sebi, isto kao što i drugi ljudi treba da vode računa o sebi.
Kada pokušavamo da usrećimo druge i dajemo više nego što možemo, gubimo svoju ravnotežu, i tada izražavamo bes i nervozu. Stoga je potrebno isporučivati u skladu sa svojim kapacitetom.

Na koji način izbeći stanje očekivanja i posledice koje ono nosi?

Treba planirati sa raspoloživim resursima i ostati fleksibilan. U suprotnom, ako nam se plan nije ostvario, razočaraćemo se. Treba sačuvati mir. Budi fleksibilan, reka nas svakako nosi ka okeanu.
Što smo fleksibilniji, svrha će nam biti jasnija.

Šta je naša svrha?

Osnovna svrha za svako ljudsko biće je spoznati zašto smo došli ovde, zbog kakvih iskustava.
Za vas je sve ono što ste doživeli do sada i što ćete doživeti od sada, vaša svrha. Kada vaše prisustvo na Zemlji unese svetlost u druge živote, vaša svrha će biti još jača.

Milan Bojić za magazin Sensa

Duh Sedone vam želi dobrodošlicu

Rečeno mi je da svako ima svoju „Sedona“ priču. Sedona, istinski magična lokacija, magnet je za duše koje žele da prevaziđu svaku iluziju i postignu Jedinstvo sa Božanskim. Još od davnina, prepoznata je od strane američkih Indijanaca kao jedno posebno, energetsko visoko razvijeno mesto, gde oni i danas dolaze na hodočašće.

Devi miriše cveće, Bojnton kanjon (Boynton Canyon), Sedona vorteksi

Tokom nezaboravnih deset dana koje smo Mohanđi i ja proveli u visokim vibracijama moćnih vorteksa Sedone, među njenim neverovatnim meštanima, ali i sa prelepim dušama koje smo sreli na Sedona Joga Festivalu koji se održavao od 10. do 12. marta, 2017. i tokom Mohanđijevog ritrita u Sedoni od 14. do 17. marta, došlo je do puno intenzivnih unutrašnjih iskustava. Osetila sam unutrašnji poriv da iskažem svoje duboko poštovanje prema vorteksima Sedone, kao i drevnom narodu, deleći svoje utiske sa vama, putem ovog bloga. Nadam se da će moje reči preneti intenzitet i lepotu svih tih iskustava. Sve ove reči predajem i posvećujem višoj svesti koja nas je dovela u Sedonu…

Stene Sedone i njihove vibracije

Gde god da se pogleda Sedona, tu je lepota, spokoj i ljubav. Ovo je pravi „raj duhovnih ljudi“. Nikada nisam videla toliko radnji sa natpisima: „Vidovnjak“, „Iscelitelj„, „Skeniranje aure“, „Kristali“, „Restorativna masaža“, „Joga“ itd., na jednom mestu, nikada! Međutim, to nije samo pomodarstvo; ljudi iz Sedone imaju dubinu i zrelost i 100% su iskreni u potrazi za samorealizacijom. Ovo je bio divan podsetnik da nikada ne treba imati stereotipe. Moj um sigurno ne bi očekivao ovakav duhovni doživljaj u Americi.

Ljudi koje sam upoznala tamo, rekli su mi da oni koji nemaju čiste namere nekako bivaju filtrirani i ne ostaju u Sedoni. Slično tome, ljudi sa čistim srcima, čiji je cilj duhovno oslobođenje, jednostavno su privučeni na ovo mesto. Ubrzo je postalo jasno zašto su američki Indijanci smatrali crvene stene Sedone, svetim. Sama energija Sedone je takva da se jednostavno osećate kao kod kuće. Nemate potrebe nikom ništa da dokazujete, niti da se opravdavate za bilo šta. Jednostavno ste 100% prirodni  i osećate se odlično, stvarno sjajno. Sve odiše Jogom i nema boljeg mesta, koje sam do sada videla (osim Himalaja), za vežbanje Joge.

Sedona Joga Festival je stoga bio predodređen da bude izvanredan. To je zaista neverovatna platforma za Jogu i iskustvenu duhovnost, na kojoj se okupilo toliko divnih duša. Široka lepeza visokokvalitetnih sesija i radionica Sedona Joga Festivala (SJF-u) obuhvatale su Jogu, meditaciju, tehnike disanja, kristale, kirtane i bađane, gong kupke, razne oblike alternativnog isceljivanja, itd. Ovim se zahvaljujem Heder i Marku Titusu (Heather i Mark Titus) i celom SJF timu koji su realizovali ovaj veliki događaj, neumorno radeći dan i noć kako bi sve postigli.

Bilo je naročito divno svedočiti iskustvu razmene energije između Mohanđija i ovako neverovatne publike. On je bio istinsko ogledalo njihove zrelosti i lepote. Bilo je magično i duboko dirljivo.

Održala sam tri Joga sesije na Sedona Joga Festivalu, predstavljajući Himalajsku Školu Tradicionalne Joge (HŠTJ). Moja prva sesija je bila u zatvorenom prostoru, sa približno dvadesetoro ljudi. Došla sam malo ranije, tako da sam imala vremena da se družim sa onima koji su, takođe, došli ranije. Bila sam zadivljena da većina njih vežba Jogu više od 15 godina, da su bili u Indiji, da već godinama praktikuju Kriju, i/ili da su i sami instruktori Joge. To nikako nisam očekivala. Međutim, niko od njih se nije trudio da se pohvali time – nisu mogli biti više skromniji i prijemčiviji i njihova zrelost stvorila je zaista neverovatnu grupnu energiju. Ovaj trend se nastavio tokom Sedona Joga Festivala. Zahvalila sam im se na ovom iskustvu i osetila sam se počastvovanom što sam bila u poziciji da budem instrument podučavanja Joge tako divnim ljudima.

Prva HŠTJ sesija, uvodne pranajame

Odmah nakon moje prve Joga sesije, prisustvovala sam prekrasnoj Joga sesiji koju je vodila Tao-Porčon Linč (Tao-Porchon Linch), istinska inspiracija za sve Jogije, Jogine i / ili instruktore Joge. Iako ima 98 godina, odlična je u svojoj praksi Joge, puna života, ljubavi i entuzijazma. Stvarno je dodirnula moje srce i veoma sam uživala u njenom predivnom prisustvu.

Devi Mohan i Tao Porchon-Lynch na SJF

Druga joga sesija bila je na otvorenom, na prelepoj terasi sa pogledom na prekrasne crvene stene Sedone. Bilo je to u 6 ujutru, neposredno pre izlaska sunca. Postoji velika razlika između dnevne i noćne temperature u Sedoni. Tada je bilo prilično hladno, sve dok sunce nije izašlo, pa smo morali da intenziviramo naše vežbe Joge kako bismo se zagrejali. Tačno, u momentu izlaska sunca bilo je vreme za Pozdrav Suncu (Surya Namaskar).

Pozdrav Suncu u Sedoni u svitanje

U celokupnoj svojoj praksi Joge, ovo je bio prvi put da sam to stvarno osetila – ogromnu zahvalnost i ekspanziju uz Pozdrav Suncu i ispevavanje mantri, pozdravljajući sunce, davaoca života,  prijatelja svih nas, svetlosti koja prosvetljuje naše živote… Bilo je kao u raju.

Jutranje sunce i zraci svetlosti na Devi i HŠTJ posteru

Sledećeg dana, moja treća sesija bila je na istoj terasi, ali u 10 časova pre podne. Bilo je savršeno: ni previše hladno, ni previše vruće. Bio je to dan punog meseca. Itekako smo osećali magiju – pun mesec, Sedona vorteksi, blagoslov vežbi drevne joge, plus neverovatna grupna energija!

Tokom te joga sesije akcenat je bio na srčanoj čakri i svi smo se utopili u lepotu tog iskustva. Svi su disali kao jedan i ušli ​​duboko u svaku asanu, a zatim duboko u sebe, tokom Joga Nidre.

Uvek pridajem veliki značaj Joga Nidra iskustvu na kraju. Moram reći da je ovo bilo jedno od najdivnijih iskustava Joga Nidre koje sam ikada imala. Moja svest se proširila i osećala sam sve one koji su bili prisutni, unutar sebe. Činilo se kao da smo ušli u balon blaženstva – nije postojao nikakav drugi zvuk, samo intenzivna vibracija i uzvišena lepota iskustva. Bilo je i nekih drugih radionica koje su se istovremeno odvijale na otvorenom, ali nismo mogli ništa da čujemo (kasnije mi je to potvrdilo još nekoliko, tada prisutnih, ljudi koji su prišli da mi izraze zahvalnost). Božanska energija vorteksa nas je zahvatila. Činio se kao zagrljaj Majke, tako pun ljubavi, tako nežan… Na kraju sam pevala nekoliko drevnih mantri na Sanskrtu i mogla sam da ih osetim intenzivnije nego ikada ranije. Nakon što je sesija bila završena, zahvalila sam se divnim prisutnim dušama i plakala sam bez razloga. Svi smo bili duboko dirnuti ovim iskustvom jedinstva i ljubavi.

Devi vodi grupu u Joga Nidru – blaženstvo

Ovo je bio početak nezaboravnog dana.

Mohanđijev Satsang u jednoj od velikih hala u zatvorenom prostoru je bio sledeći na našem rasporedu. Mark Vitvel (Mark Whitwell), istaknuti instruktor „Srca joge“ (Heart of Yoga), jedan od najboljih savremenih instruktora Joge iz tradicije Krišnamačarje (Krishnamacharya, 1888 – 1989). Mark je održao svoju sesiju u hali, neposredno pre Mohanđija, i bilo je divno upoznati ga. Nisam imala osećaj da smo se prvi put sreli. Sve vreme sam osećala veliku radost unutar sebe…

Sa Markom Vitvelom

Dan se nastavio u blaženstvu. Nakon višegodišnjeg iskustva Mohanđijevih Satsanga i Šaktipata, za mene je ovo bilo najintenzivnije od svih koje sam iskusila. Zahvaćeni prelepom energijom vorteksa i punog meseca, u društvu publike velike zrelosti koju do sada nismo videli na zapadu, Mohanđi je održao sjajan govor koji niko nije želeo da se završi. I onda je došlo vreme za Šaktipat. Mohanđi je rekao da ljudi treba da stoje dok primaju Šaktipat i da treba da stojim odmah iza njih u slučaju da neko padne unazad. Kako se to već jednom desilo, Mohanđi je želeo da svi budu sigurni. Ganeš mi se pridružio u ovom zadatku, s obzirom da je Mohanđi istovremeno davao Šaktipat dvoma ljudima.

Šaktipat trećeg dana

U trenutku kada je Šaktipat počeo, osetila sam ogromnu toplotu u svom telu. Nisam to tako intenzivno osetila od moje Šaktipat inicijacije, 2008 godine. Verovatno zbog prakse Mai-Tri energetske metode čišćenja, dok sam držala ruku iza primaoca Šaktipata, spontano se dogodilo da je energija počela da teče od moje šake do Anahata čakre primaoca. Pratila sam iskustvo, misleći da bi ovo samo moglo pomoći njihovom Šaktipat iskustvu. Nisam ni znala koliko će me to pogoditi! Povezujući se sa Mohanđijem na ovaj način, pretpostavljam da sam bila uvučena u ceo proces Šaktipata, do te mere, da je intenzitet energije koji je tekao kroz moju kičmu i dlanove, postao prevelik. Mogla sam da osetim svaku osobu, a neki od njih su bili tako prazni, bez ega, i tako prijemčivi, da su jednostavno skočili u okean svesti koji se zove Mohanđi. Ovo je bilo tako veliko iskustvo, scena koju ću pamtiti! Jedna dama imala je entitet u sebi. Pravila je talasaste pokrete svojom kičmom, duh/entitet je nešto rekao na jeziku koji je nalik na jezik američkih Indijanaca, i za par sekundi, entitet je bio izvan nje, nestao je, gore, u Beloj Svetlosti. Ona je bila u suzama i iskreno se zahvalila Mohanđiju. Mnogo neverovatnih iskustava, jedno za drugim, a izražena zahvalnost ljudi bila je toliko duboka, tako čista i iskrena … Jedna dama je plakala i rekla da ne želi da ode zato što je njena duša prepoznala Izvor. Tu je bila još jedna dama koja je uvek bila blagoslovena telepatskom zajednicom i uzvišenim majstorima i ona obično nikad ne ide ni jednom živom Učitelju i nikad ne dobija Šaktipat. Rekla je da je njen učitelj uputio na Mohanđijev Satsang i Šaktipat i uputio je da prisustvuje svim njegovim programima. Bili smo blagosloveni da je bila sa nama.

Nirmal Jogi u zahvalnosti nakon Šaktipata

Nateš (Natesh) i ja smo poslednji primili Šaktipat od Mohanđija. Bilo je nezaboravno, predivno iskustvo i plakali smo kao bebe… Nakon što se završio Šaktipat, intenzivna energija unutar mene jednostavno nije prestajala. Mogla sam da osetim neprekidan tremor iznutra. Ruke mi se nisu tresle kada sam ih pogledala, ali osećala sam kao da se celo telo kontinuirano treslo i vibriralo iznutra. Nisam znala šta da radim sa svom tom energijom i jasno mi je bilo da bi neko mogao poludeti od toga. Setila sam se priče koju je Mohanđi često pričao kad je čovek u Širdiju zatražio od Babe da ga prosvetli. Baba ga je upozorio da neće moći da izdrži jačinu energije, ali on je insistirao. Kada je dobio energiju, čovek je počeo da trči okolo kao lud, stvarajući veliku buku. Nakon mnogih žalbi drugih ljudi, Baba mu je dao još jedan Šaktipat i povratio svu energiju. Čovek je ponovo postao normalan. Ovaj put sam dobila jasnu sliku kako se taj čovek  osećao, jer nisam bila daleko od ivice na kojoj bi neko izgubio razum. Nakon toga smo otišli ​​na ručak i hrana mi je pomogla da se prizemljim, ali iskustvo povećane energije je trajalo još skoro ceo jedan dan i sa čestim pokretima Kundalinija. Sa Mohanđijem u blizini, znala sam da sam sigurna, ali iskustvo je ipak bilo preintenzivno. Kao što jedan moj prijatelj uvek kaže, samo budite začuđeni kao dete i pitajte: „Šta je drugo moguće“ – nema ograničenja.

Jantara i Devi, vorteksi

“Biti sa Mohanđijem” ritrit je počeo sledećeg dana. To je bio lep, intiman ritrit sa posebnim ljudima koji su pozvani na ovaj događaj sa različitih lokacija – jedinstveni, zreli ljudi, koji su u svakom trenutku osetili poziv i cenili svaki trenutak sa Mohanđijem. Većina njih su visoko razvijene duše koje se ne mogu sresti često.

Sedona Ritrit, grupna fotografija 

Bila je velika privilegija doživeti ovaj ritrit sa njima, održati jutarnju sesiju Himalajske Škole Tradicionalne Joge za njih i uraditi Mai-Tri nekima od njih, koliko god je to dozvoljavalo vreme. Ono čemu sam intuitivno svedočila tokom izvođenja Mai-Tri isceljivanja nekima od njih, dodirnulo me je još dublje. Ovo su intimna pitanja ljudi koja se ne mogu deliti, ali moram da kažem da sam mogla da doživim njihovo Božanstvo, duboka putovanja njihovih drevnih duša i bila sam toliko dirnuta njihovom poniznošću. Jedna prelepa duša zvana Tea (Thea) mi je poklonila njenu knjigu. Pročitala sam je tokom svog povratka u Srbiju i bila sam preplavljena dubinom mudrosti i Božanskim iskustvima kojima je do sada bila blagoslovena. Puno sam naučila iz njene knjige dubokih iskustava, koje je podelila.

 

Mohanđi i Tea, kroz svetlost

Posete vorteksima učinile su ovaj Ritrit još više posebnim. Svaki vorteks je imao drugačiju notu Božanske energije, ali svi su bili jako, jako lepi. Posebno me je pomerila naša prva poseta energetskom vrtlogu koji mnogi ljudi nisu poznavali. Ovo se dogodilo drugog dana našeg boravka u Sedoni, neposredno pre Sedona Joga Festivala. Prekrasna duša zvana Metjus (Mathews), koji je više od 20 godina proučavao vortekse Sedone, vodio nas je tamo. Čudesna isceliteljka Suzi (Suzy) nam se pridružila, zajedno sa našim neverovatnim domaćinima Moni (Monnie) i Natešom koji su neumorno radili, kao vojska od desetoro ljudi, da nas dovedu u Sedonu i učine da se sve desi.

Moni, Suzi, Mohanđi, Metjus i Devi na vorteksima

Kada smo stigli do lokacije, sela sam da meditiram na mestu koje gleda na planinu nad kojom, kao što mnogi ljudi iz Sedone svedoče, svemirski brodovi (NLO ili nepoznati leteći objekti) najviše lete. Bilo je nešto posebno u vezi sa ovim mestom.

Mesto specijalne moći 

Zatvorenih očiju, nastavila sam da posmatram zlatni i biserni odsjaj, kao da je tu da bi mi pružio uvid u više nivoe. Malo kasnije sam primetila da je većina kamenja i stena u ovoj oblasti imala ovaj poseban sjaj! Jednostavno, ovo me je preplavilo i setila sam se zlatnog sjaja koji sam videla na licu i koži Mohanđija, još 2007, kada je Mahavatar Babađi/Mahatapa ušao u njegovo telo.

Kaćina (Kachina) žena u svojoj haljini

Energija koju smo tamo osećali i dalje je širila srca i mi smo se kupali u njoj. Mohanđi je pokazao na jedno mesto na kome je energija zahvalnosti bila naročito visoka. Suzi i ja smo stajale tamo i nismo mogle da zadržimo suze. Bilo je kao izvan ovog sveta… Metjus je zatim predložio da sednemo u krug, držimo se za ruke i podignemo se u višu svest. Ono što se tada desilo je bilo neizrecivo, tako posebno, tako sveto. Metjus je iznenada kanalisao više biće sa dubljim glasom, koje je govorilo jezik koji niko od nas nije mogao da razume. Mogao je biti jezik američkih Indijanaca. Nismo mogli ni da pretpostavimo šta je rekao, ali osetili smo ton zahvalnosti i osetili smo se neizmerno blagoslovljenima. Ubrzo nakon toga, Suzi je ušla u trans i iznenada je rekla sledeće reči drugačijim, umirujućim, ženskim glasom: „Duh Sedone vam želi dobrodošlicu“. Naježila sam se. Bio je to tako veličanstven trenutak. Kasnije nam je rekla da je ovo stvarni duh Sedone, duh ovih svetih drevnih vorteksa, i da se zove Kaćina žena. Suzi je rekla da tokom svih ovih Godina, nikada nije kanalisala Duha Sedone. Bio je to veliki istorijski trenutak i bilo je jasno da je Mohanđi pozvan da dođe ovamo. Jedna od stena, koju smo mogli videti iz kanjona Bojnton, liči na graciozno lice žene sa kosom koja kao da se zanjihala na vetru…

Ovaj kamen zovu „Žena Kaćina“, duh Sedone. Moja prijateljica Jantara je podelila ovaj zanimljiv blog sa mnom o Hopi legendi i Kaćina ženi.

Svetlucave stene na tlu

Rečeno nam je da je kanjon Bojnton lokacija gde su prvi koji su tu stigli, bili stari Hopi, koji su komunicirali sa „Zvezdanim ljudima“ (Star People). Više civilizacije su očigledno ovde bile prisutne od davnina i skoro da nema nikoga u Sedoni ko nije imao direktno iskustvo sa vanzemaljacima. Ovako američki starosedeoci opisuju ovo iskustvo (više o Hopima, Kaćinima, itd., možete naći ovde)

„Kaćini, ili bogovi, bili su bića velike snage i moći. Poznati su po tome da su sišli na Zemlju i pomogli američkim starosedeocima da se brinu o poljima i usevima, donoseći mudrost o poljoprivredi, pravu i vladi. Imali su fizičke interakcije sa samim ljudima. Postoje i crteži na kojima su oni oslikani na zidovima pećina.“

„Američki starosedeoci su pratili kretanja nebeskih znakova – baš kao i mi danas. Zvali su to Znanje Zvezda (Star Knowledge). Iznad zemlje gde su živeli, bilo je nebo, a to su dalje bili dimenzionalni portali ili nebeske rupe. Osim toga, to je područje koje su nazvali „Okean Vrhunca“ (Ocean of Pitch), gde se lepota noćnog neba i galaksija razvlačila prema njima. Iznad toga su bile granice univerzuma. Postavljene duž oboda na granicama univerzuma, postojale su 4 različite vanzemaljske grupe.

 

Indijanski Pripovedač plemenskih zvezda

Hopi su za Plejađane koristili ime Čuhukon (Chuhukon), što znači: oni koji se drže zajedno. Oni su sebe smatrali direktnim potomcima Plejađana. Navaho indijanci (Navajo) su nazvali Plejade Penušavo Sunce ili Delyahey, dom Crnog Boga (Black God). Irokezi (Iroquois) se njima mole za sreću. Kri pleme (Cree) smatra da su oni na Zemlju došli sa zvezda, prvo kao duše, a potom su postali krv i meso.

Veruje se da je Mitska planina (Mythic Mountain) u stvari dom Kaćina. Ovaj planinski vrh je svetao. Budući da je to  dom Kaćina duhova, to je mesto gde sleću sva velika mitska bića koja oni poštuju u svojim ritualima. „Dolazimo kao oblaci da bi blagoslovili Hopi ljude“ , citat je prenošen iz generacije u generaciju.“ (Izvor)

 

Vuk koji isceljuje (Healing Wolf) – slika iz njenog doma u prihvatilištu

Tokom Ritrita posetili smo i Prihvatilište za vukove, blizu Sedone. Neverovatna dama pod nazivom Vuk koji isceljuje (Healing Wolf), koja vodi ovo svetilište, podelila je duboke priče sa nama (video snimci i fotografije iz ove posete su postavljeni na Mohanji Official Facebook stranici. Ovo je jedan od tih videa).

Bilo je divno proširiti horizonte i sve to saznati o američkim Indijancima i visoko razvijenim vanzemaljcima – nekako se to sve osećalo poznatim…

Mohanđi i Vuk koji isceljuje

Na putu do aerodroma, divna duša zvana Triš (Trish) mi je rekla koliko je ljudi videlo ogromne svemirske brodove (veličina fudbalskog terena ili veće) sa prelepim svetlima. Bili su potpuno tihi, tj. nije bilo nikakvog zvuka motora. Ljudi su videli svemirske brodove različitih veličina – trouglastih, kružnih, cilindričnih oblika, itd. Čista energija vorteksa ih privlači. Postoje vodiči koji nude NLO turističke ture u Sedoni svakodnevno. Nije iznenađenje za bilo koga u Sedoni da se NLO mogu videti čak i golim okom svake noći, ali zasigurno koristeći vojne naočari za noćno osmatranje. Otišli ​​smo na jednu takvu turističku atrakciju sa damom koju smo sreli u Starbaksu (Starbucks). Njeno ime je Melinda Lesli (Melinda Leslie). Bilo je zabavno! Svako se navikne na ovu vrstu priča u Sedoni veoma brzo i jednostavno se zaljubljuje u sve što se ovde dešava.

Poslednje mesto koje smo Triš i ja posetile bio je Nju Ejdž Centar (New Age Center) u Sedoni. Kada smo krenule ka aerodromu, rekla je da je tu bila kod jednog starog vidovnjaka, koji je bio prvi vidovnjak u Sedoni. On se zove Viktor (Victor). Rekao joj je neverovatne stvari i osećala se počastvovanom što ga je upoznala. Ubrzo nakon što smo otišle ​​tamo, razgledajući mnoge zanimljive predmete koje možete kupiti kao poklone, pojavio se Viktor. Triš je bila oduševljena. Osetila sam ogromnu ljubav i ruke su mi same krenule ka njemu i nastavile da miluju njegovo srce. Mogla sam da osetim protok energije preko mojih dlanova ka njegovoj srčnoj čakri i kako je bio preplavljen ljubavlju. On je odmah rekao: „Oh, iscelitelj“ i nastavio da se osmehuje. Morali smo da idemo i nismo imali vremena za razgovor, ali srce je govorilo sve što je imalo da kaže. Bili smo blaženi kao deca.

Čak je i smajli vanzemaljac u Sedoni

Na putu do aerodroma, dok smo veselo razmjenjivale iskustva i uvide, odjednom smo imali neugodan osećaj. Obe smo se osećale kao da ne pričamo o tome, ali smo to osetile. Tek nakon prijavljivanja na aerodromu, Triš je podelila sa mnom da je bila sigurna da ćemo imati saobraćajnu nesreću. Borila se protiv tih misli i pozivala je Mohanđija. Isto sam osetila i odjednom sam imala veoma snažnu potrebu da odem u toalet. Triš nas je odvezla do autoputa kako bi pronašla mesto sa pristojnim toaletom. Ubrzo smo se vratile na autoput i primetile neobičnu gužvu u saobraćaju – to se dogodilo usled saobraćajne nesreće koja se dogodila… Dok smo prolazile pored oštećenih vozila, na trenutak sam osetila da je vreme zaustavljeno… Bile smo zahvalne što smo mi kroz sve ovo je prošle tako glatko i nastavile prema aerodromu u Finiksu. Neverovatna iskustva do poslednjeg trenutka – to je Sedona. 🙂

Triš je podelila sa mnom da je imala dubok osećaj da je moćno seme posađeno tokom našeg ritrita sa Mohanđijem.

Točak koji leči u Prihvatilištu za vukove – moćno seme je posejano

Ostaje da tek vidimo rezultate neverovatne energije koju smo generisali tokom ovog programa. Svi smo bili naštimovani i transformisani ovim iskustvom. Rekla mi je da su naučnici dokazali da gusenica i leptir imaju potpuno drugačiju DNK, iako leptir nije ništa drugo do gusenica koja je izašla iz svoje čaure. Ovo je tako inspirativno i zaista verujem da Joga i sve prakse koje podržavaju duhovno buđenje zaista menjaju našu DNK.

Ostavljam vas uz ovu misao. 🙂

Sve što ostaje je večna zahvalnost i predavanje…

Meditacija Tiha pluća za kraj

S ljubavlju,
Devi Mohan

Devi kao Alisa u Zemlji Čuda među vorteksima Sedone, ispred stene koja se zove žena Kaćina

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Ogledalo zvano Kajlaš – 2. deo

Naredno jutro je bilo kao scena iz horor filma. Probudili smo se oko 5 ujutru uz zvuke koji su ličili na glasne zatvorske pištaljke, sve uz grube muške glasove koji su vikali: ”Ustajte, ustajte!” Na trenutak sam pomislila da sam se našla u nekakvoj noćnoj mori sa scenarijom nalik na holokaust iz II svetskog rata. Napolju je bilo hladno i mokro; svuda oko mene blato, galama, gužva i haos. Sa drhtavicom u rukama i klecajućim nogama, boreći se za dah, nekako sam se naterala da se spustim niz stepenice i odazovem se zovu prirode (nakon što bi za to našla pogodno mesto), i da potom operem zube uz pomoć poslednjih kapi tople vode kojom su nas snabdeli naši Šerpasi (Nepalski vodiči koji su nam svesrdno pomagali tokom čitave kore).

S našim divnim šerpasima – fotografija snimljena na kraju jatre

Tada sam začula prelepi zvuk aratija (molitve) Šivi – pogledala sam ka balkonu i ugledala Mohanđija, Panditđija i nekoliko učesnika kore kako gledaju u Kajlaš i izvode arati sa mirišljavim štapićima. U tom trenutku pogledala sam ka veličanstvenom Kajlašu koji se nalazio preda mnom, dok se moj ego davio u bazenu bespomoćnosti. Počela sam da plačem u potocima, moleći se Kajlašu/Šivi/Mohanđiju iz sveg srca da me izbave iz ovog jada, da mi dozvole da razbijem zidove iluzije i ega, da se istopim u predavanju Višoj Sili. Plakala sam i plakala, dozvoljavajući sebi da prođem kroz to iskustvo. Primetila sam da maltene svi šerpasi koji su se tu nalazili bulje u mene, ali bilo me je baš briga (sada kada se toga setim, mora da je to bio krajnje patetičan prizor- belkinja sa četkicom za zube u ruci, razmazanom šminkom, i kapom sa ušima i licem koze, plače kao beba i zuri u Kajlaš! 🙂 ) Nije bilo nikakve sramote. Kako čovek može stajati pred Šivom, ako ne potpuno go – nema drugog načina. Nastali smo iz te svesti goli i možemo joj ponovo pristupiti samo ako smo goli, samo ako smo skinuli sve naše maske. Kao što je Mohanđi rekao: ”Kajlaš je Šiva, stanje iz koga dolazite, ali koje ste zaboravili tokom života. Budite Šiva i spontano ćete se ujediniti sa Kajlašom. Šiva i Kajlaš su JEDNO.” Ovo je bio momenat kada sam u potpunosti osetila predavanje… Suptilni unutrašnji zid je bio srušen.

Penjući se ka Dolma La

Dok sam uspela da se povratim, da strpam u sebe neki doručak, izaberem adekvatnu odeću i spakujem svoj ranac, većina ostalih učesnika kore su već započeli pešačenje. Požurila sam u nameri da ih sustignem, ali kako sam krenula da pešačim, nakon samo nekih 10 metara, shvatila sam da od toga nema ništa. Sela sam na ponija i zaćutala jer zaista nije bilo bitno da ću koru obaviti peške ili na poniju. Ono što je bilo daleko važnije je da sam uprkos fizičkoj slabosti, sada počela da osećam duhovnu povezanost- mantre i molitve su krenule da se nižu duboko iz srca. Provela sam čitavu vožnju na poniju prema, i uz strmi Dolma prolaz (Dolma La), u meditativnom stanju. U jednom tenutku sam u potpunosti izgubila pojam o vremenu i ne mogu čak ni da se prisetim nekih delova putovanja. Jedino čega se sećam je da sam osećala neizmernu ljubav i zahvalnost prema poniju koji je nosio moju težinu uz Dolma La, i da sam ga neprekidno mazila. U jednom trenutku, prizor nadrealnog smaragdu-nalik Gauri Kunda, jezera koje je prema legendi Bog Šiva stvorio da bi se Boginja Parvati kupala u njemu, se pojavio pred mojim unutrašnjim vidom. Ogromna želja da odem do Gauri Kunda je odjednom ispunila moje srce. Znala sam, da bez obzira na sve, ja moram da odem tamo! Poriv je bio izuzetno jak.

Božanski dodir – čistota Gauri Kunda

Kada smo stigli na vrh brda Dolma La, sišla sam sa ponija i susrela sam se sa Mohanđijem. Moja radost nije imala granica pri pogledu na poznate sjajne oči prepune ljubavi, oči sa kojima se moja duša susretala kroz nekoliko života. Preplavila me je duboka zahvalnost. Znala sam da me on pomno posmatra, sve nas, i da se sve unutrašnje promene dešavaju zahvaljujući njegovom blagoslovu. Kada sam mu rekla da želim da odem do Gauri Kunda, njegov smešak i nežno klimanje glavom su bili jedina potvrda koja mi je bila potrebna. Prošetala sam do mesta sa kog se konačno pružao pogled na veličanstveni Gauri Kund, znan i kao Jezero samilosti, u svom njegovom sjaju- bio je još lepši nego na fotografijama!

Tada sam primetila ogromno oštro kamenje i strmu nizbrdicu koji su vodili do jezera. Mohanđi nam je objasnio ‘stratešku’ lokaciju Gauri Kunda- odmah nakon ekstremno teškog uspona uz Dolma La, kada većina ne bi mogla ni da pomisli na još jedno penjanje. Rekao nam je i da je Gauri Kund uglavnom pokriven oblacima koji ga sakrivaju od nezasluženih tragača i da je kamenje oko jezera uglavnom mokro i klizavo da bi dodatno zastrašilo neželjene posetioce. Zaista, da je i najmanje propadavala kišica, mokro i klizavo kamenje bi bilo pregolema prepreka za prilaz jezeru. No, toga dana sunce je sijalo i osećala sam da je put do Gauri Kunda bio otvoren. U mom srcu sam osetila da sam pozvana… Odlučila sam da sačekam Sumita, jer sam znala da je ranije rekao kako bi želeo da ode do Gauri Kunda. Prešla sam svega par metara i već sam ostajala bez daha. Za trenutak je naišao blagi strah od toga da neću uspeti da izvedem ovaj poduhvat, ali nije bio ni blizu toliko jak kao moja želja da odem do jezera. Tada sam donela odluku da ću otići do Gauri Kunda, pa makar umrla tamo. A zaista sam to i mislila!

Sumit i Hejn su uskoro pristigli, poklonili se Mohanđiju i potom smo zajedno krenuli niz strmu stazu preko mnogih stena ka izvanrednom Gauri Kundu. Radžeš iz Velike Britanije nam se takođe pridružio, zajedno sa jednim šerpasom. Preplavilo me je veliko uzbuđenje i moje noge su me iznenadile svojom naprasnom brzinom i snagom – kao da su hodale same od sebe.

Kada smo stigli do jezera, iznenadila sam se što vidim Panditđija kako već udobno sedi u tišini, sa sve priborom za puđu (tradicionalnu molitvu) i karticom sa Mohanđijevim očima, sve brižljivo poređano pred veličanstvenim Gauri Kundom. Taj prizor je izazvao veliku radost u meni.

Trenutak kada sam dotakla i okusila vodu Gauri Kunda će zauvek ostati urezan u mom umu i srcu. Kao da je iz mog unutrašnjeg energetskog otiska konačno procvetao dugo očekivani cvet. Nikada nisam osetila tako nešto – ova voda je u sebi nosila tajne šifre koje prevazilaze ovu ravan postojanja. Njena čistota je bila neopisiva, njen sjaj božanstven, ukus uzvišen – i najčistiji planinski izvor bi joj se poklonio iz poštovanja. Dok sam se umivala ovom vodom i polivala njome svoju krunsku čakru i treće oko, osećala sam samo blaženost dok sam svedočila kako je ova žeđ za intenzivnim čišćenjem, žeđ koja je prevazilazila ovaj život, sada bila utoljena…

Podigla sam pogled ka planini pored Gauri Kunda i primetila razna lica svetaca, dvadesetak lica uglavnom sa dugim bradama i izrazima iskonske dubine. Bila sam ganuta ne toliko viđenim prizorom, koliko unutrašnjim osećanjem krajnje svetosti i čistote koju su ovi prizori izazvali u meni. Ovo jezero i vreme provedeno na njemu nisu imali nikakve sličnosti ni sa čime što postoji na planeti Zemlji…

Pre nego prirodna lepota, bila je to vibracija čistote Boginje Parvati, tj. principa Božanske Majke, koja je izazvala duboki ‘klik’ unutar mene- to je Božanski aspekt koji najdublje odgovara mome biću. Po legendi, ona je prošla kroz najveće muke i isposništvo da bi dosegla Boga Šivu – glad, vrućina, hladnoća, ništa je nije moglo obeshrabiti i sprečiti u tome. Iz čistote svoga srca i duboke samilosti molila mu se da podeli svoju mudrost sa čovečanstvom. Ona je bila most između čovečanstva i Boga Šive, budući da su njegova energija i prisustvo bili isuviše moćni da bi bio pristupačan ljudima. Kao što je rekla jedna prijateljica Rima Jadav tokom jednog od naših razgovora: ”Čak i u porodici se dešava da kada deca ne mogu da se obrate strogom i autoritativnom ocu, taj pristup nađu preko majke.”

Šiva i Parvati

Setila sam se scene iz Guru Gite koju sam sa uživanjem slušala nebrojeno puta do sada na YouTube-u, velikog istorijskog momenta večite lepote koja je zabeležena u kolektivnom nesvesnom čovečanstva, trenutka kada se Boginja Parvati klanja moćnom Šivi i kada mu se obraća sledećim rečima:

”Om. Pozdravljam te O Gospode, Bogu svih Bogova, Najuzvišenijem Učitelju Univerzuma,
O Dobročinitelju, O Veliki Gospode, iniciraj me u znanje Gurua.
O Bože! Na koji način može otelotvoreno biće postati jedno sa Brahmanom, sa Apsolutnom Stvarnošću?
Smiluj mi se, O Gospode! Klanjam se pred tvojim svetim stopalima.”

I onda Šiva odgovara, sa rečima neizmerne dubine i Ljubavi:

”O Boginjo, ti si Moje Sopstvo.
Govorim ti sve iz ljubavi prema tebi.
Ovo pitanje, sa svrhom uzdizanja svesti čovečanstva,
Niko pre tebe nije pitao.
Ovo znanje je teško steći u sva tri sveta.
Slučaj, Ja ću ti ga otkriti.
Apsolut se ne razlikuje od Gurua.
Ovo je Istina, ovo je Istina, O Lepoto.
Drevni spisi, regijiske knjige, tekstovi davnih legendi, istorijske zabeleške, i sva druga dela;(…)
Bez poznavanja Guru principa, ljudi koji se njima bave se samo zavaravaju.
Guru se ne razlikuje od Višeg Sopstva.
Ovo je Istina, ovo je istina, bez ikakve sumnje.
Stoga bi mudrac zaista trebalo da uloži napor da dostigne Gurua. (…)
Onaj sa čijom se svetlošću pravo znanje otkriva je poznat kao ‘Guru’.
Guru koji svojom svešću obelodanjuje TO (…), koji obasjava kao svetlost lampe,
Guru čija su stopala vidljivi oblik večnog Božanskog Principa – objekat meditacije treba da bude taj sveobuhvatni, večiti Guru.”

(Drevnu Guru Gitu, sa titlom na engleskom jeziku, otpevanu sa krajnjom pobožnošću prelepim glasom Kumude, možete poslušati ovde.)

Dok se sve ovo odigravalo u mom unutrašnjem prostoru, Mohanđi je stajao na vrhu brda nad jezerom i nadgledao sve nas koji smo se spustili do Gauri Kunda.

Svest koja nas vodi na putu uprkos svemu

Osetila sam njegovo prisustvo i moje srce se topilo dok je moj um prepoznao čudesnost svega što se dešavalo i trenutno dešava u mom životu, svih nezamislivih blagoslova… Zaista, blagoslov fizičkog prisustva Gurua u životu onoga koji teži duhovnom oslobođenju je zaista najveći blagoslov koji se može dobiti tokom života.

Usred moga blaženstva i predivne molitve koju je izvodio Panditđi, prišao mi je Sumit sa najdivnijom molbom- sa beskrajnom predanošću je držao u rukama sveti dar iz hrama Vaišno Devi hrama (hram Bozanske Majke u severnoj Indiji) i upitao me je da ga ponudim Boginji Parvati. Zaista me je dirnuo u srce – kakav predivni gest i kakva čast da predam takav dar od strane jednog aspekta Božanske Majke drugom. Svi koji smo bili prisutni smo počeli zajedno da se molimo da se čistota i nesebičnost Božanske Majke tako duboko usade u našim srcima da ništa ne bi moglo da je ukalja… Istina velikih reči ”Moć Čistote” je odjekivala u meni. Kasnije smo raspravljali kako nije nikakva slučajnost što se prva meditacija koju je Mohanđi primio iz više svesti nije zvala Moć Vere/Ljubavi/Predanosti itd, već upravo Moć Čistote. Kada se čistota ustoliči u našim srcima, u našem biću, to je sve što nam je potrebno. Na nama je samo da je održavamo i ne dozvolimo da je išta isprlja. Božansko će učiniti sve ostalo…

Uspon i trenutak preobražaja

Kada je bilo vreme da odemo sa Gauri Kunda i kada smo počeli da se penjemo po velikom kamenju, shvatila sam koliko je to velik izazov. Spuštanje je bilo prilično lako, ali je uspinjanje bilo daleko od jednostavnog. Na svakih par koraka, morala sam da se zaustavim i očajnički borim za vazduh. Moje disanje je bilo dugo i glasno, nalik na disanje pacijenta sa rakom pluća pred smrt. Iako je bilo izuzetno teško, nije mi smetalo – vredelo je. Uz divnu pomoć Hejna i šerpasa, prošla sam kroz to iskustvo- potpuno ispražnjena, potpuno ispunjena zahvalnošću. Na neki moj način, to je bila moja patnja u čast Majke i s radošću sam je prihvatila. U jednom trenutku, osetila sam nekakvu kišicu. Nije u pitanju bila prava kiša, već grad- sićušni komadići leda su odjednom počeli da padaju s neba. Setila sam se Mohanđija koji je uvek govorio kako je povoljan znak kada se doživi kiša posle izvođenja bilo kakve molitve ili ponude Bogu. Ovaj prelepi grad je značio da je Boginja Parvati prihvatila naše darove! Moje srce se momentalno proširilo. Nakon sledeće pauze za uzimanje daha, počela sam da se penjem i naprasno shvatila da je nešto drugačije- kao dotaknuta magičnim štapićem, hipoksija je nestala iz mog sistema! Nisam mogla da poverujem- mogla sam da se penjem bez ikakvih problema! Kakvo čudo, kakav blagoslov!

Ispunilo me je puko uzbuđenje- ostatak puta sam se penjala uz veliki osmeh, a onda sam blaženo nastavila ostatak kore peške. (Zanimljivo je primetiti da je prema iskustvu Monje (koja je takođe napisala blog o svom iskustvu), ova ista padavina na nju delovala potpuno suprotno, i da je to bio trenutak u kome je osetila da je za nju uspon Dolma Prolazom nesavladiv. Svi smo, zaista, išli istim putem, ali smo imali potpuno jedinstvena iskustva, na osnovu božanskog scenarija koji je kreirala Božanska sila zarad našeg čišćenja i uzdizanja.)

U tom trenutku sam se odjednom setila prizora sa naše posete Budanilkanta Hramu u Nepalu, sa fascinantnom 5 metara dugačkom statuom Boga Višnu: dok smo se divili njenoj lepoti i posmatrali kako se izraz na licu ležećeg Višnua menja u zavisnosti od ugla iz kog se posmatra, jedna činjenica nas je zadivila. Statua se ogledala u vodi skoro 180 stepeni ispod sebe!

Pokušali smo da racionalizujemo, dok smo posmatrali ovo pravo čudo, ali logički um nije imao objašnjenje kako se lice Boga Višnu moglo odražavati na vodi ispod sebe. Tek posle Gauri Kunda sam uspela da shvatim suptilnu poruku ”Božanskog ogledala” u ovom iskustvu, prelepi uvod u ”ogledalo zvano Kajlaš”, iskustvo koje je usledilo. Fizičko ogledalo nam može odražavati samo naš prolazni fizički izgled- nijedno ogledalo se ne može porediti sa Božanskim ogledalom…

Nakon Gauri Kunda, nastavila sam koru sa velikom radošću i lakoćom.

Potpuno sam zbunila vlasnika ponija koji je bio dodeljen meni. Nekoliko puta mi je prišao da pita treba li mi poni, i ja bih se svaki put naklonila i uz veliki osmeh rekla: ”Ne, hvala.” Čak i da je govorio engleski, kako bih samo mogla da mu kažem: ”Primila sam Božanski poljubac. Ništa više mi nije potrebno.” Da li se uopšte mogu naći prave reči za takvo iskustvo? Može li išta biti slično iskustvu direktne Božije intervencije u nečijem životu? Ovi magični trenuci ogromnog blagoslova odlaze pravo u dušinu večnu riznicu. To su podsetnici najveće unutrašnje Istine: ”Ja sam zauvek voljen/a, jer Ljubav je ono što zaista Jesam.”

Sa večnom Ljubavlju i Zahvalnošću,

Biba

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Prevela: Maja Otović

Ogledalo zvano Kajlaš – 1. deo

Nema boljeg učitelja od ličnog iskustva. Pogotovo kada je u pitanju duhovno napredovanje. Teorijsko znanje može zadovoljiti naš intelekt, ali trajni preobražaji se ne mogu desiti bez sopstvenog neposrednog iskustva.

Iskustvo Kailaš kore se ne može u potpunosti izraziti rečima, ali se ipak nadam da će ovaj skromni pokušaj biti inspiracija onima koji ga budu čitali da teže tome da jednoga dana i oni dosegnu ”krunsku čakru Majke Zemlje” i dožive za sebe moćni Kajlaš.

Najveći blagoslov naše šarene grupe od 84 članova, je da smo mogli da doživimo Kajlaš u Mohanđijevom fizičkom prisustvu. Kada su u pitanju stvari koje prevazilaze um, samo oni koji su um savladali mogu i da pruže dragoceno vođstvo u pravome trenutku- onom trenutku kada se transformacija ili desi ili ne desi.

Mohanđi nas je mentalno pripremio da će put na Kajlaš biti težak i da će biti pravi test naše vere i predanosti. Tokom Kajlaš kore nam je rekao: ”Milost je bitnija od kisonika.” Pa ipak, um nije mogao do kraja da shvati pravo značenje ovih reči sve dok se veliki učitelj zvani Iskustvo nije pojavio.

Iskustvo sa prvog dana kore me je naučilo sledećem: energija Kajlaša, baš kao i svest Učitelja, je kao ogledalo- kada joj pristupimo sa egom, očekivanjima, našim predstavama i sumnjama, reflektovaće nam natrag upravo to koliko smo mali i krhki. Ali kada se iskreno predamo, ispraznimo sebe, i sa krajnjom poniznošću dozvolimo sebi da prosto doživimo/osetimo Kajlaš izvan svih pojmova koje imamo, tada možemo uvideti Kajlaš u svoj svojoj veličini i dozvoliti njegovoj energiji da dubinski radi na nama. Kao što je Mohanđi rekao: ”Niko ne odlazi sa Kajlaša praznih ruku.” Ali dubina iskustva zavisi od naše otvorenosti i dostojnosti…
Još jedno ključno pitanje je: da li sam spreman da se suočim sa ogledalom?

Pre nego što nastavim sa mojim ličnim ”iskustvom suočavanja sa ogledalom” tokom trodnevnog pešačenja, ne mogu a da ne spomenem najuzvišenije, najneočekivanije blagoslove primljene na Mansarovar jezeru- velikom čistilištu negativnosti koje prevazilaze ovaj život, jezeru u kome se nebeska bića kupaju svaki dan.

Magično M- Mansarovara, Magičnosti čuda, Moći nad umom, Mohanđija…

Moram priznati da sam strahovala od iskustva na Mansarovaru. Bili smo na Himalajima, u zimskim jaknama ispod kojih smo nosili nekoliko slojeva odeće, i uopšte nije bilo lako poverovati da prosto možemo blaženo ušetati u ledeno hladnu vodu i zaroniti 9 ili više puta, bez ikakvih posledica po naše zdravlje. Tokom duge vožnje autobusom do Mansarovara, moj um me je konstantno napadao užasavajućim mislima, kao što su: ”Ako zaradim upalu jajnika zbog te ledene vode, celokupna kora je propala. Da li je zaista vredno rizika?” U jednom trenutku sam se umorila od ovih misli i odlučila da ih podelim sa Mohanđijem. Odmah me je razuverio rekavši da će biti sasvim u redu. Rekao je da nema šanse da propustim ovu životnu priliku – čišćenje u Mansarovar jezeru je suviše moćno, ono prodire i otklanja negativnosti iz mnogih života.

Kada smo stigli do Mansarovara, njegova nadrealna lepota nas je zadivila. Dok smo uživali u njegovim azurno zelenim tonovima i božanstvenom prelamanju sunca na vodi, odjednom sam videla jak bljesak koji je dopirao iz oblaka. Delovalo je kao da je neko škljocnuo blicem fotoaparata par metara od mog lica- samo što je dolazilo sa velike udaljenosti iz oblaka. Nastavila sam da iščekujuće gledam kroz prozor našeg autobusa, ali nisam mogla ništa da vidim posle onog jakog bljeska. Pitala sam se šta je to bilo. Nakon nekoliko minuta, Spomenka je podelila sa mnom fotografije koje je snimila svojim mobilnim telefonom, i pokazala mi dve svetlosne lopte koje su se mogle videti na desetak fotografija, svaki put na različitim mestima (među oblacima, blizu vode Mansarovara, nedaleko od neke kuće itd). U potpunosti sam bila oduševljena- to je bilo to! Božanska bića su nam se pokazala na najneočekivaniji način. Postajala sam sve uzbuđenija zbog našeg kupanja u Mansarovaru!

Nebeska bića na Mansarovaru

Kada smo stigli do plaže i kada su se vrata autobusa otvorila, moju radost su pokvarili ogromni komarci u velikom broju (skoro 3 puta su bili veći od običnih komaraca) koji su nas odjednom opkolili. Uznemireno sam mahala rukama sve dok mi jedan od organizatora putovanja nije rekao uz osmeh: ”Ne morate da brinete, ovi komarci su vegetarijanci. Oni ne ujedaju.” Nisam bila sigurna da li se šalio, ali uskoro sam shvatila da nas zaista nisu ujedali. ”Komarci vegetarijanci”- kako je to sjajno?! Nasmejala sam se i rekla kako mora biti da imaju dobru karmu, buduci da su vegetarijanci. 🙂

Sveukupni osećaj na plaži je bio iznenađujuće sjajan. Vreme je bilo savršeno (22 stepena), potpuno sunčano i prijatno, i svi smo požurili da skinemo odeću i uđemo u vodu. Ubrzo sam primetila kako većina ljudi već ima svoje kupaće kostime (ili već ko je kakav izbor imao) na sebi, tako da su bili spremni da se odmah bućnu. Ja sam tek trebala da se presvučem, te sam morala da sačekam da se namesti jedan od dva mala šatora namenjen za dame, što je potrajalo.

U početku Kajlaš nije bio vidljiv zbog oblaka, ali smo tada, kao u Božanskom pozorištu, videli samo njegovo podnožje kako se otkriva ispod belih oblaka, sa nepogrešivim malim ‘m’ kojima je svuda bilo jasno ispisano.

Kakva prelepa dobrodošlica za Mohanđija i sve nas! Posle nekog vremena, oblaci su se razišli i našoj radosti nije bilo granica dok smo posmatrali našim fizičkim očima Mansarovar i Kajlaš zajedno.

Konačno sam uspela da se presvučem, udahnem duboko i uđem u Mansarovar. Hladna voda začuđujuće ispunjava energijom, i osećanje zaranjanja u nju dok se posmatra Kaljaš između svakog pojedinačnog zaranjanja, je bilo zaista veličanstveno. Nakon 9 zaranjanja i naknadnog uživanja u pogledu na Kajlaš, imala sam želju da izvedem ABHIŠEK Mohanđija sa vodom Mansarovara.

Pogleda sam nalevo i videla ga kako se baš u tom trenutku okreće prema obali. Budući da je ušao u vodu mnogo pre mene, upravo se spremao da izađe. Potrčala sam u njegovom pravcu i povikala: ”Sačekaj mene, sačekaj mene!” Sumit i Spomenka su takođe povikali: ”Biba dolazi!” Obuzelo me je neko čudno uzbuđenje i moje srce je udaralo kao ludo! Nakratko sam videla Mohanđijeve oči i odmah sam shvatila da je bio u proširenom stanju- izraz u njegovim skoro crvenim očima je bio veoma ŠAIVIČAN, veoma moćan. Srce mi se topilo dok sam obavljala ABHIŠEK i onda me je odjednom tresnulo ‘tras!’ – potpuno neočekivani udarac koji me je umalo srušio. Mohanđi je polivao moju glavu vodom, ali energetski sam se osećala kao da sam pod moćnim slapom, kao da je voda tutnjala na mene visoko sa nekakve planine. Čučala sam u vodi i jedva sam uspevala da sklopim dlanove kada se desilo još jedno ‘tras!’ -još jedan ‘udarac’ je došao, tako jak da se osećalo kao da je bukvalno ogulio sloj sa moga tela/sistema. Nije bilo vremena za razmišljanje, za molitve, disanje, niti za čak blagi pokušaj razumevanja onoga što se događalo. Sa očima punih vode i suza, pogledala sam u Kajlaš u daljini, kada -‘tras!’, još jedan udarac i još jedan zguljeni sloj. Plakala sam i smejala se istovremeno, u potpunom delirijumu, u potpunoj zahvalnosti. Sledeće čega se sećam je Mohađi koji izlazi iz jezera potpomognut Sumitom i još jednom osobom, i kako ja takođe izlazim iz vode.

Još uvek nisam u potpunosti ‘svarila’ ovo iskustvo, niti znam kako da ga imenujem. Krštenje od strane Šive? Astralna operacija u Mansarovar jezeru od strane moćnog hirurga Šive? Kako god bilo, zauvek sam zahvalna Mohanđiju, zahvalna Šivi, što su mi odobrili blagoslov za koji se čak nisam ni molila budući da nikada nisam znala da je moguć…

Nakon što smo stigli u naš smeštaj pored jezera Mansarovar, saznala sam da je Sumit snimio nekoliko fotografija svojim mobilnim telefonom dok sam prolazila ovo iskustvo. Srce mi je preskočilo dok sam gledajući fotografije primetila Šivino treće oko na mom čelu, koje kao da je bilo duboko urezano. Samo sam nastavila da zurim, potpuno bez reči… Om Namah Šivaaye!

Nebeska bića

Te noći nisam mogla da zaspim- od prostog uzbuđenja zbog čitavog ovog iskustva i opšteg osećaja da sam totalno ispunjena visokom energijom. Par nas se dogovorilo da ćemo se probuditi u 3 ujutru i otići do zida koji deli naš smeštaj od plaže Mansarovara, da bismo videli da li će nebeska bića doći da se okupaju u jezeru. Nije bilo razjašnjeno da li je u pitanju 3 ujutru po kineskom, nepalskom ili indijskom vremenu, tako da smo na kraju Ami i ja bile na zidu 2 sata pre nego što su ostali stigli. Bilo je tako prelepo i presrećno stajati tamo u potpunoj tišini. Duvao je hladan vetar, ali nam nije smetao -jezero je izgledalo zaista magično. Ami je pevala molitvu Ljubičastog plamena zaista predivno i naša srca su se ispunila ljubavlju. Za manje od par minuta ugledale smo svetlost sličnu zvezdi na nebu- prosto se pojavila na sredini jezera, kao da pluta na vodi. Zanemele smo! Pomerilo se malko nalevo, potom nadesno, onda je otišlo ispod vode (zaronilo), onda se ponovo pojavilo na površini, promenilo boju u ružičasto, potom u crveno- bilo je, u najmanju ruku, magično. Stajale smo tamo više od sat vremena, i videle smo bar desetak njih. Taman dok smo se spremale da odemo, još jedno svetlo se pojavilo, daleko svetlije od drugih. Plutalo je na vodi i kretalo se prema nama. Izgledalo je kao dve treperuće zvezde jedna na drugoj. Ostajala sam bez daha dok sam jasno osećala kako se ono/oni povezuju energetski sa mojom srčanom čakrom. Senzacija je bila neverovatno prelepa.

Do tada je već bilo prošlo dva sata i bila sam željna da podelim ovo iskustvo sa ostalima koji su želeli da to dožive. Naša mala grupa se uskoro okupila i ponovo smo otišli do zida. U tom trenutku sve više ljudi se budilo i neki su koristili svoje baterijske lampe. Sveta tišina je bila razbijena i nebeska bića nisu htela da dođu/da nam se pokažu. Stajali smo oko 30 minuta, ali ništa se nije dešavalo. Blago razočarani, odlučili smo da se vratimo u sobe. MONJA i ja smo ostale nešto duže, ali budući da nije bilo ni traga od nebeskih bića, krenule smo ka našem smeštaju. Dok smo odlazile, osetila sam senzaciju na leđima iza srčane čakre. Okrenula sam se i tu je bilo- nebesko biće sa jakom, skoro fluorescentnom svetlošću sijalo je sa sredine jezera. Stale smo ko ukopane i netremice zurile. Otvorila sam svoju srčanu čakru u najdubljoj zahvalnosti, prihvatajući ponuđene blagoslove…

Narednog dana videli smo nešto još zabavnije- Mohanđijevo lice (polu-profil) na Kajlašu, ali ovoga puta sa naočarima za sunce i belom kapom koju je često nosio tokom kore. Nasmejala sam se i pitala Mohanđija ”Otkud to da nosiš naočari za sunce?” Nasmešio se i rekao: ”Šiva se šali. On ima odličan smisao za humor. ” Sve ovo se izdešavalo a da naša kora još uvek nije ni počela!

Vreme previranja

Prirodno je da se poredimo sa drugima i da odatle izvodimo logičke zaključke. Kada je pešačenje počelo, sećam se da mi je neko rekao: ”O, blago tebi. Ti vežbaš jogu i pranajame, tako da će kora tebi biti mnogo lakša.” Pogledala sam oko sebe i videla mnoge ljude starije od mene, i/ili ljude čija su tela odražavala njihov trom način života. S obzirom na višegodišnje vežbanje joge, plus moje pripreme u teretani, moj um je prihvatio komentar ove osobe kao istinit. Oh, suptilne su zamke ega. Slabo sam tada znala kako će ovi pojmovi i logički zaključci uskoro biti razneti u parčiće moćnom ŠAIVIČKOM energijom Kajlaša…

Počela sam trodnevno pešačenje (konkretnu Kajlaš koru) na vrhuncu uznemirenosti. Tog jutra rečeno mi je da će vreme biti jako hladno, i zato sam dodala nekoliko slojeva odeće na sebe. Međutim, dok smo se spremili da započnemo pešačenje, sunce je blistalo i počela sam da se oblino znojim dok smo čekali da se dodele poniji i nosači. Dato mi je parče papira sa imenom vlasnika ponija i rečeno mi je da se postaram da ga ne i zgubim. Za tili čas su Mohanđi i ostatak ekipe počeli da odlaze, a ja još uvek nisam bila u stanju da pronađem ponija dodeljenog meni (a koga sam nameravala da koristim isključivo u slučaju da se razbolim ili osetim veliku slabost zbog koje ne bih bila u stanju da nastavim koru peške). Zatražila sam nekolicini Tibetanskih nosača da mi pročitaju ime nosača napisano na papiru, ali nijedan od njih nije mogao da rastumači rukopis kojim je bilo napisano- bila sam u škripcu! Sumit mi je rekao da ne brinem – da će vlasnik ponija svakako pronaći mene budući da mu je to posao. Započela sam pešačenje, iako sam se osetila prilično uznemireno. Usled vreline sunca, ubrzo sam skinula tešku jaknu i vezala je oko struka. Zatim sam skinula i zimski šal, koji sam takođe vezala. Sledeći je bio moj crni džemper- koji se isto našao na mome struku. Osećala sam se tako teško sa svom tom odećom koja je visila sa moga struka, plus sa dva štapa za hodanje koja nisam koristila, flašama sa vodom, grickallicama- sve to je delovalo kao golemi prtljag usled pojačanog osećanja slabosti zbog manjka kiseonika. Povrh svega toga, neobjašnjiva frustracija i nemir su nastavili da rastu u meni -zapravo, nikad se nisam osećala toliko uznemireno u celom svom životu! U potpunosti sam se osećala kao bespomoćno dete izgubljeno u sred pijačne gužve. Drugi učesnici kore su me prestizali, bilo na ponijima ili peške, i osećala sam se da sam najsporija i najjadnija od svih njih. Nisam mogla da prepoznam samu sebe- suočavala sam se sa daleko većim izazovima u svome životu, ali moje unutrašnje stanje nikada nije bilo ovako loše. U tom je naišao slatki Akšej sa velikim suncobranom, i najdivnije mi je ponudio da podelimo zajedno blaženu senku. To mi je puno značilo i bila sam mu jako zahvalna. Malo mi se podigao moral i uskoro je delovalo kao da se sve kockice slažu- pojavio se vlasnik ponija i mogla sam da mu predam tovar u vidu teške jakne i ostalih stvari. To je bilo takvo olakšanje! Kao da sam morala da se podsetim koliko je bitno da se ”Putuj(t)e rasterećeno kroz život, odbaci(te) sav nepotrebni prtljag”. Pa ipak, ostajala sam bez daha i očigledno mi je falila izdržljivost. To me je iznenadilo. Bila sam tako srećna što moje telo od samog početka puta sa lakoćom izlazi na kraj sa hipoksijom (bolešću usled visokih nadmorskih visina), dok su mnogi učesnici kore povraćali i razboljevali se. To je još jedan primer raskošnog hranjenja ega, koji se pridružio pogrešnoj pretpostavci da će se u istom stilu nastaviti do kraja kore.

Prava staza je blago skrenula na naše prvo veće brdo. Zbog hipoksije, ono što bi pod normalnim okolnostima bio običan uspon, postao je prava borba za dah nakon svakih par koraka. Moje samopouzdanje se rasulo i osetila sam se krajnje očajno. Nakon što sam se nekako popela na prvo brdo, morala sam da priznam sebi da neću moći da izdržim dalje. Teškog srca, odlučila sam da uzmem ponija. U tom trenutku, hipoksija je već savladala moj sistem i samo penjanje na ponija me je ostavilo bez daha. Prirodne lepote oko mene su bile zadivljujuće, ali nisam mogla da uživam u njima budući da sam svu svoju energiju usmerila na održavanje ravnoteže na poniju i redovnom uzimanju vode (koje je osiguravalo da se izbegne dehidratacija koja bi učinila hipoksiju još gorom).

Kad smo stigli na našu destinaciju, Derapuk kamp, sa očaravajućim pogledom na Severno Lice Kajlaša, samo sam čekala da se zakucam za krevet.

Bilo je ledeno hladno, nije bilo toaleta, blato na sve strane, haos, buka- teško je reći šta je bilo gore, moje unutrašnje stanje ili moje okruženje… Bilo je ironično- moćni Kajlaš koji sam godinama sanjala da ću videti, je sada bio baš pred mojim očima, a ja nisam mogla da smognem snage ni da izustim molitvu- tako sam se osećala jadno na svim nivoima-fizičkom, emotivinom, mentalnom i duhovnom, bila sam krajnje nepovezana sa svojim Višim Ja, Mohanđijem, Kajlašom, Božanskim… Osećala sam se kao da želim da iskopam rupu i da se sakrijem u nju… Kada sam ušla u sobu gde je Mohanđi sedeo sa nekolicinom učesnika kore, gledala sam ih bledo kako plivaju u predanosti, zahvalnosti i radosti, kako se smeju i dele predivna iskustva, masirajući njegova stopala, kako se tope u ljubavi- Dhirti je uspela da stigne do tačke sa koje se može dodirnuti Kajlaš i vratiti sa velikim zračećim osmehom. Drugi su delili svoja iskustva… To je učinilo da se osetim još jadnije- nisam imala apsoluno ništa da podelim, nula ‘bhaav’-a (osećanja iskrene predanosti), i nikada se ne bih lažno pretvarala. Osetila sam se potpuno otupelo, nepovezano i jadno.

U jednom trenutku Mohanđi me je pogledao pravo u oči i rekao: ”Nalaziš se u lažnoj ulozi prisvajača dela, zato prolaziš kroz ovo stanje. Misliš da možeš uraditi koru oslanjajući se na svoju fizičku snagu i izdržljivost, da si ti ta koja kontroliše radnje. Kada izgubiš bhaav, gubiš blagoslov- tako je prosto.” Ovaj komentar je srušio poslednji unutrašnji zid koji me je držao- znala sam da su Mohanove reči apsolutno istinite i priznala sam sebi da mi je u potpunosti nedostajalo predavanje. Nisam jedino mogla da razumem kako je to moglo da mi se desi. Čekala sam moleći se godinama da dođem na Kajlaš, i sada kada sam dospela tu nisam mogla da osetim ništa! Bila sam u agoniji. Za osobu na duhovnom putu, ne postoji veći bol od duhovne otupelosti, od osećanja razdvojenosti, nepovezanosti sa svojim Guruom/Višim Sopstvom/Božanstvom. Nakon što je Mohanđi prozborio one reči, morala sam da priznam- nije u pitanju bila hipoksija, poni koga nije moglo naći, ili bilo koji drugi smešni razlog. Sve ovo je bilo zbog mene i mog ‘prisvajanja akcije’ , mog nedostatka predanosti, u trenutku dok je Kajlaš stajao tu preda mnom! Uzela sam nešto toplog biljnog čaja i nestala u svoju sobu željna sna i odmora od ovog agonizirajućeg previranja, nadajući se da će san nekako sve učiniti boljim.

(nastaviće se…)

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Mohanđi faktor – 2. deo

Podstaknuta brojnim pitanjima lične prirode te brojnim aluzijama, Biba postavlja stvari na svoje mesto. Ona nas sa ljubavlju poziva da budemo svesni i da se klonimo straha od osuđivanja od strane drugih, od ogovaranja, ljubomore i ostalih oblika negativnosti koje nas neprekidno preplavljuju i obmanjuju. Umesto svega toga ona nas poziva da se uzdignemo iznad toga i da joj se pridružimo u sagledavanju više svrhe braka, života i duhovnog oslobođenja, te da uživamo u bezgraničnom pogledu sa Mohanđijeve uzvišene platforme bezuslovne ljubavi i služenja.

Blagoslov otiska Svetlosti na našim čelima -Om i krst

Više od bilo koje slike sa venčanja, ovo je slika koju smatram najdragocenijom. Slikana je ubrzo nakon što smo se Mohanđi i ja sreli u Dubaiju 2007. Tek kad sam prebacila tu sliku na mobilni dve godine kasnije, primetila sam sveti otisak Svetlosti na našim čelima – AUM simbol na njegovom i krst na mome. Kakav predivan poklon Svevišnjeg, blagoslov koji simbolizuje uniju zasnovanu na Ljubavi koja prevazilazi ograničenja religija. Smatram da ovo odražava razlog zbog koga smo spojeni – da bi služili za primer onoga što je u srcu naše duhovne misije, i istinski u srcu svih svetskih religija – čistota i bezuslovnost ljubavi koja prevazilazi sva ograničenja, Ljubav koja vodi ka duhovnom oslobođenju.

Ko god upozna Mohanđija ubrzo uvidi da je on zaista van svih ograničenja, otvoren i univerzalan. Isto kao što vetar ne može biti vezan, Mohanđi ne može biti uslovljen, sputan ili vezan ni na koji način. Ako iko to pokuša, on/ona će ga zasigurno izgubiti zauvek. On je jednom rekao (u vezi našeg braka): „ Mi smo zemaljski venčani. Ali mnogo ljudi je venčano za moju svest. Svi su neodvojivo povezani. Svi smo jedno!“ Ovo je teško objasniti – sve sto mogu reći jeste da je predivno biti deo naše sve veće globalne porodice. Ja sam jedan od njenih prvihi članova i to mi daje veliki osećaj ispunjenja. Ja sam njen najmanje ljubomoran član jer znam da ima mnogo ljudi koji su čak i dublje povezani sa Mohanđijevom svešću nego ja. To nije važno. Mi smo svi jedna svest. Niko ne može posedovati svest – možemo samo odabrati da li ćemo se, poput utičnice, konektovati ili ne.

Moćno treće oko koje vas poziva/dočekuje u Svetlost

Čisto da se zna, kada je neko implicirao da ja finansijski izdržavam Mohanđija jer trenutno još uvek radim u Omanu, rekla sam im istinu. Mohanđi se drži njegove Dharme (dužnosti) prema selom svetu, uključujući članove njegove uže porodice i šire porodice širom planete. Od kada je Mohanđi napustio svoj posao u Junu 2012, pa čak i pre toga, nije uzeo ni jednu paru od mene. Umesto toga on je uvek doprinosio na razne načine, finansijski ili drugačije, direktno ili kroz druge ljude. On je uvek zarađivao za sopstveni život. Kada sam nedavno bila slaba sa finansijama i imala iznenadni izdatak, on se za to pobrinuo u roku od nekoliko minuta. Na primer, skoro mi se oštetio mobilni, i bez da sam mu rekla, nov i bolji telefon mi je stigao. On osigurava da naši životi teku glatko i da se sve istinske potrebe razreše u sadašnjem trenutku. Možda nemamo velike ušteđevine ili finasijsku sigurnost/osiguranje za budućnost, ali imamo nešto daleko vrednije od toga – globalnu duhovnu porodicu i istinsku predanost Svevišnjem. Nakon što je Mohanđi napustio poslovni svet nisam bila sigurna kako će se on snalaziti sa finansijama, ali sada vidim da on nije ovisan o mom ili bilo čijem prihodu – on samo daje i nikada ne uzima od drugih. Ljudi mu poklanjaju darove iz zahvalnosti; ali on nikada ne traži ništa ni od koga. Čak i ako uzme nešto od nekoga, on uzvrati daleko više nego što je dobio. Postoji nebrojeno mnogo svedočenja koja to potvrđuju.

Udaja za Mohanđija je bio moj svestan izbor. On me je čak i upozorio da on neće biti uobičajeni tip muža te da mi neće moći pružiti sve ono što žene obično očekuju od svog muškarca. Jednom prilikom je rekao: „ Ja funkcionišem sa nivoa ispunjenja. Ispunjenje je ključno da bi se hodilo stazom oslobođenja. Neostvarene želje vode ka vezivanju, a ono ka ponovnom rođenju. Ja činim sve što mogu da bi se odvojio od vremena, prostora, ljudi i događaja konstantno i istrajno. Ne dozvoljavam sebi da budem vezan niti vezujem one koji mi prilaze. Moram ostati oslobođen kako bih vodio druge u oslobođenje. U mom životu nema hoću – neću, bez obzira da li društvo to prihvata ili ne, postoji samo oslobođenje. Čak i da ostane samo jedna želja ona vas može ponovo vratiti na zemlju kako bi se proživela i iskusila. Budite toga svesni.“

Put u samo jednom smeru – ka potpunom oslobođenju…

Mohanđi je u kontaktu sa mnogo ljudi svakodnevno – mnogima je iskreno stalo, ali postoje i oni koji izražavaju ljubomoru i nezahvalnost. Nakon što su primili toliko do njega, oni se okrenu i kritikuju ga. Ja često osetim veliku tugu kada vidim takve ljude kako odlaze ogorčeni i neprijateljski nastrojeni. Mohanđi uvek ostaje isti, nepromenjen. On je skroz jasan po pitanju njegove duhovne misije i svrhe. On nastavlja da hoda. Mnogi su pokušali da ga sputaju ili uspore – on je nastavio da napreduje dalje i pobrinuo se za ljude koji su odabrali da hodaju sa njime na ovom moćnom putu oslobođenja. Nikada nije mrzeo one koji bi ga kritikovali ili skandalizovali na bilo koji način; umesto toga on bi iskazao ljubav i sprečio da ga bes veže sa nižom vibracijom takvih ljudi. Neki su poneli mentalnu vreću punu očekivanja sa sobom, a kada se Mohanđi nije uklopio u mentalni okvir koji su sagradili, oni bi otišli od njega u potrazi za nekim drugim guruom. Njega to nikada nije ni najmanje opterećivalo. Ako bih ga neko pitao u vezi toga, on bi odgovorio „ Bes je užasna slabost. Nemojte imati nikakve veze sa tim. Budite brižni. Budite saosećajni prema onima koji su nesvesni. I oni će jednog dana spoznati gde su grešili. Samo budite strpljivi.“ Jednom kada nas je jedan prijatelj obavestio da je neki drugi guru pisao loše o Mohanđiju, on je na to rekao: „To je njegovo mišljenje. Ja nemam ništa sa time.“ Sve to je bilo upravo tako jednostavno. Njegov omiljen citat od Šekspira je: „Čovek nosi u kostima svojim dobro koje čini, dok negativnosti koje govori nosi sa sobom i nakon smrti“.

S vremenom sam osvedočila i iskustveno spoznala jednostavnu istinu – svaka osoba ima pravo na svoje mišljenje o bilo kome ili bilo čemu. No zaista, ono nije bitno. Život se nastavlja. Mohanđijeva odlučnost koju primenjuje u svom svakodnevnom životu je upečatljiva. On ima duboko uverenje i izrazitu odlučnost. Njegov cilj je čestit i nesebičan. Njemu je od srca stalo do drugih ljudi i u sebi ne nosi ni gram pretvaranja. Neki ljudi ga odluče napustiti ili imaju potrebu da govore loše o njemu, no kada spoznaju neke stvari i odluče da mu se vrate, on ih uvek dočeka otvorenih ruku i srca, kao da se ništa nije desilo. Smatram da je to predivno i zaista dirljivo.

Savremeni Mohanđi – sa svojim satom

Neki zameraju Mohanđiju na trivijalnim stvarima, kao npr. što koristi savremene elektronske uređaje, nosi sat, što je aktivan na društvenim medijima tipa Fejsbuka, i sl. Mohanđi zaista jeste savremen i koristi savremene spravice kako bi ostao u kontaktu sa ljudima. On održava vreme i takođe održava kontakte. On kaže „ Ja živim u sadašnjosti. Materijali dostupni sada je ono što sada mogu koristiti kako bi bio još efektivniji u onome što radim. Stoga je to upravo ono što se od mene i očekuje.“ Mohanđi pridaje veliku važnost vremenu i uvek se trudi svuda biti na vreme. On nosi sat gotovo 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji i uglavnom i spava sa satom na ruci. Ljudi mu poklanjaju sat i on takođe poklanja sat drugim ljudima. Zašto je on toliko „vezan“ za satove? Evo kako on to objašnjava:
„Vreme na Zemlji je dragoceno zato što mi živimo u linearnom vremenu. Mi smo izabrali ovo telo i moramo prihvatiti da ono ima svoj tačno određen rok trajanja u vremenskom pogledu. Mi nemamo prava da stalno leškarimo i traćimo vreme. Uvek budite blagovremeni, uvek činite dobro drugim ljudima. U generalnom pogledu, vreme je kao novac koji koristimo u svakodnevnom životu. Karmički gledano, vreme je naša valuta plaćanja. Baš kao sto je naše vreme na zemlji dragoceno i ograničeno, isto tako je i vreme drugih ljudi dragoceno. Stoga nemamo pravo da uzimamo tuđe vreme zdravo za gotovo, osim u slučajevima kada je to van naše kontrole. Ja sam uvek blagovremen. Ja idem uporedo sa vremenom. Ručni sat me čini svesnim vremena, toka vremena i potrebe da se nastavi dalje. Ručni sat je podsetnik, spona koja me podseća na zemaljske dužnosti i vremensko trajanje istih. Na satu ja gledam na fluorescentnu kazaljku koja sija u mraku, pomoću koje očitavam sat, godinu, mesec i dan. Ovo me drži paralelnim sa vremenom. Ako ne održavam vreme, kako ja to onda živim moju poruku?“

Zagrljaj ili klanjanje do stopala – kako to može biti bitno kada je ljubav jedina stvarna. (Mohanđi sa mojom voljenom bakom Anom)

Mohanđi ne pridaje ni najmanje važnosti formalnostima bilo kog oblika. Klanjanje/doticanje stopala starije osobe ili svog duhovnog vodiča (naročito gurua), je izraz poštovanja i najprirodnija stvar u mnogim krajevima Indije. To je sastavni deo kućnog vaspitanja uz koje deca u Indiji odrastaju. Na Zapadu se klanjanje smatra činom pokoravanja, nešto što je čudno i neprikladno. Na naše meditacije često dolaze ljudi iz različitih krajeva sveta i redovno sa nelagodom i rezervom posmatraju Indijce kako staju u red da bi dotakli Mohanđijeva stopala, te se odmah pitaju da li se to i od njih očekuje. Kad god primetim novopridošlice uvek nastojim da im objasnim sledeće: nikada se ne trebate osećati obaveznim da dotaknete Mohanđijeva stopala samo zato što to drugi čine. Mohanđi neće biti uvređen ili razočaran ako se samo rukujete ili ga zagrlite umesto da se poklonite i dotaknete mu stopala. Ipak, ako se osećate prijatno/srećni da to učinite, evo šta morate da razumete: Poklon pred stopalima Duhovnog Majstora je fizička akcija koja simbolizuje umno/emotivni proces poništenja ega i potpune predaje Svevišnjem. Čak šta više, ne radi se u pukom poklonu – posmatrano sa energetskog stanovišta, poenta je u tome da nežno prislonite svoje treće oko (prostor između obrva) na nožni palac Gurua. Ako ste prijemčivi i karmički dostojni tog blagoslova, nešto neopisivo duboko se dogodi tom momentu – taj momenat će promeniti vaš energetski otisak (u skladu sa kojim prolazite kroz životna iskustva na ovoj ravni) te dovesti do dubokog čišćenje i iskustva istinskog blaženstva.

Kada je mala grupa nas po prvi put (ovo je bilo 2011) u Muskatu radila za Mohanđijevu ‘Pada Puđu’ (ritual obožavanje stopala učitelja/Majstora) ja sam ga posmatrala kako ulazi u prošireno stanje svesti dok su mantre ispevavane i njegova stopala prana vodom sa ružinim laticama, mlekom, turmerikom, i sl. Atmosfera je bila predivna, soba puna ljubavi, brižnosti, intimnosti i posebnosti.

Pada Puđaa (na dan Gurupurnime 2011-te godine) koja se završila sa Samadhijem (egzaltirano stanje svesti)

Kada je pred sam kraj došao red na mene instikt me je podstakao da prislonim moje treće oko na njegov nožni palac (prisetila sam se gore opisanog uvida u suptilnu konekciju između Agnja čakre i nožnog palca Gurua o kome je govorio moj Yoga instruktor u Indiji). Nakon što sam to uradila sa potpunom predanošću, jedva nekako sam došla do sofe i jedva dočekala da sednem u polu-lotus i utonem u meditaciju. Odmah sam ušla u neopisivo blaženo stanje koje u bukvalnom smislu oduzima dah i nisam se nikako mogla ni pomeriti jedan izvesan period – osećaj je bio kada da sam se iznenada našla unutar energetkog mehura koji je prekinuo sve moje misli i doveo me u stanje proširenog stanja svesti i najčistijeg bivstvovanja (postojanja) u energiji visoke frekvencije. Sećam se da su se glasovi ljudi oko mene činili jako udaljenim, te da čak i kada sam nakon dužeg vremena nekako uspela otvoriti oči nisam mogla ni da trepnem – ništa nije moglo da poremeti savršenu mirnoću i fascinantnu živost koja je ispunila svaku ćeliju mog tela.

Mohanđi mi je kasnije objasnio da sam tada bila ušla u ‘Samadhi’ – egzaltirano stanje svesti, da sam ‘pila sa Izvora’. Naučila sam iz tog iskustva da, kada su u pitanju drevni običaji, treba uvek gledati dublji smisao van svih prividnih formalnosti…

Pila sam sa Izvora…

Jednom sam čula Mohanđija kako govori nešto što je meni izuzetno dragoceno i dajem sve od sebe da to primenjujem u svakodnevnom životu: „ Ovo telo je potrošno parče mesa, isto kao i tvoje. Kada god skandalizuješ, kritikuješ, osuđuješ nekoga ili širiš mržnju (gnev) prema nekome, budi načisto sa činjenicom da i ti bivaš uprljana. Tvoj unutrašnji prostor postaje đavolja radionica. Ti povređuješ samu sebe mnogo više nego osobu koju si htela povrediti. Tvoj unutrašnji Guru, tvoja pokretačka energija, tada pati. Tvoja svest se umanjuje. Ti dodaješ još patnje na dugi put svoje duše, dodaješ sebi živote agonije. No sa svakim činom dobrote krećeš se u suprotnom, pravom smeru. Stoga izaberi nežnost i saosećanje umesto mržnje. Ja nisam ni najmanje povređen tvojim negativnim mišljenjem o meni. Ali ti jesi. Ko još želi život ispunjen kajanjem i mržnjom? Život je vredan življenja samo ako je ispunjen srećom i ljubavlju. Ni jedan Guru ne može spasiti onoga ko sam sebe nastavlja da truje negativnostima. Bolje sprečiti nego lečiti. Živi disciplinovan i uredan život bez tračeva i negativnosti. Takav život će te sam po sebi odvesti u duhovno oslobođenje.“ Mohanđi je uvek bio načisto sa svojim putem i svojom duhovnom misijom. Budući da je introvertan, u svojim ranijim danima je malo govorio i malo se izražavao, ali sada kako su ga životne situacije naterale da se izražava i govori više, meni je fascinantno da ga posmatram u toj ulozi i tom svetlu. 🙂

Introvertni Mohanđi, sada u punoj akciji

Kada god neko aludira da sam ja ‘samohrana majka’ ili kada god moj um počne da igra igrice, ja se podsetim na milost koja me je dovela dovde, milost koja ispunjava moj život lepotom i čudima koje um ne može ni zamisliti. Kada je Mohanđi odlučio da napusti poslovni svet na vrhuncu svoje karijere i da se u potpunosti posveti svom duhovnom radu, ja sam se složila sa time da ostanem u Omanu sa Milom i da nastavim da radim zarad finansijske sigurnosti dok on ne sagradi svoj novi život. Postojali su teški momenti, ali kada je svrha snažna i prelepa, ništa nije zaista tako teško. Požrtvovanost i nesebičnost izvlače na površinu ono što je najbolje i najplemenitije u čoveku. Osim toga, Mohanđi je u stanju da izrazi svoje prisustvo čak i u svom fizičkom odsustvu. Postoje brojna svedočenja koja to potvrđuju.

Daleko od toga da sam samohrana majka – Mohanđi se brine o nama na ovaj ili onaj način

Daleko od toga da sam samohrana majka, Mohanđi se brine za nas svakog momenta, na ovaj ili onaj način. Sa divljenjem posmatram predivne platforme služenja hiljadama ljudi širom planete, koje on nastavlja da gradi i razvija ne samo za mene nego i za sve one koji kroče ovim predivnim duhovnim putem sa njim, uz potpunu posvećenost i bez trunke sebičnosti. Ne znam kakav bi moj život bio bez Mohanđija u njemu, ali sam sigurna da ja sama ne bih mogla da stvorim tako jake i predivne platforme za služenje drugima. Mohanđijeve aktivnosti širom sveta su i naše – kao porodica mi tečemo kroz sve njih zajedno, kroz sve uspone i padove na putu. Mohanđi ništa ne poseduje. Na nama je da platforme koje je on napravio iskoristimo na najbolji mogući način, ili će one ostati upravo samo to – platforme, kalupi iz kojih se moglo napraviti nešto predivno. Mi zaista ko-kreiramo svoju stvarnost i svačiji doprinos višoj svrsi je zaista vredan. Reči iz konteksta američkog fudbala mi padaju na pamet – „ kada ti je dodata lopta, moraš je čvrsto zgrabiti i trčati sa njom koliko god te noge nose“.

Kada ti je dodata lopta, moraš je čvrsto zgrabiti i trčati sa njom koliko god te noge nose –  a kada ti je dato nebo, kako da ne poletiš.

Sve u svemu, na šta to ja imam da se žalim? Šta bi više mogla poželeti? Budite sigurni, dragi moji čitatelji, da sam ja savršeno zadovoljna i srećna. Ne mogu poželeti ništa više. Niti sam mogla dobiti Duhovnog Učitelja za muža niti bi sama mogla napraviti tako veliku platformu za služenje, bez blagoslova Više Sile. Nemam nameru, niti ću je imati, da vas uskratim za njegovo prisustvo – ne bih ni mogla sama uživati u njegovom prisustvu. On pripada Svetu. On je utelotvorena ljubav. On je naprosto preželjan da vam da sve što može. Kao što Mohanđi sam kaže: „ Došao sam praznih ruku. Dajem sve što imam. Odlazim praznih ruku.“

Volela bih ovde da naglasim Mohanđijeve reči koje su podjednako razumljive i Istočnoj i Zapadnoj kulturi današnjice, te su primenjive takoreći svima:“Generacija za generacijom je razapinjala one koji su izražavali samilost, bez ikakvog očekivanja, iz čiste ljubavi. Nikada nemojte biti opterećeni kritikom koja dolazi iz nerazumevanja. Budite uvek objektivni. Ova duhovna misija je iznad svega drugog. Oslobođenje od ciklusa rođenje – smrt – ponovno rođenje je najvažnija u svačijem životu. Ništa drugo u svetu nije trajno. Ništa drugo nije vrednije. Sve drugo su puka zadovoljstva čula/osetila. Osećajte se slobodnim da uživate u njima, ako imate želje za njima, sa jasnim razumevanjem da je život nešto što je mnogo više od ovih zadovoljstava. Oslobođena osoba može da uživa u njima u svakom momentu sa savršenom nevezanošću za njih. Ništa nije tabu. Sledbenik koji traži put ka oslobođenju može veoma lako biti vezan i sputan ako na nediskriminirajući način uživa u svojim čulnim (telesnim) zadovoljstvima. Samo u tome je razlika. Ono što je važno je biti svestan. Ono što je važno je objektivnost. Ništa nije Dobro ili Loše za oslobođeno biće, već je sve samo sastvani deo života/postojanja. Život se nastavlja. Živite oslobođeni. Živite slobodni. Ne ulazite ni u šta što predstavlja negativnu hranu za misli, emocije ili intelekt. Konzumirajte samo ono što je pozitivne prirode. Izbegavajte sve one koji vam donose negativnosti – uzvratite im svesrdnom pozitivnošću bez da u procesu sami sebe zaprljate.“

Potiskivanje ili bilo koji vid pretvaranja (uključujući izigravanje ‘prepodobne djeve’ – oblik izražavanja duhovnog ega) nikada nije bilo nešto što me privlačilo. Kada smo se Mohanđi i ja venčali rekla sam mu da se nadam da nikakva nametanja ili pretvaranja neće biti očekivane od mene kao žene gurua (što se u Indiji kaže „Guruma“), da postoje kulturološke različitosti i da možda neću ispuniti sve što se od mene očekuje strane njegovih privrženika u Indiji. On mi se osmehnuo i rekao „Ti si više Indijka od većine Indijaca“ (misleći na moju ljubav prema jogi, služenju i satvičnom (balansiranom) načinu života). Uverio me da na našem putu uvek trebamo ostati prirodni, spontani i iskreni prema samima sebi.

Izabrala sam da uvek budem iskrena prema samoj sebi

Na posletku bih volela da se dotaknam još jedne važne teme. Dokle god su prisutni u telesnoj formi u ovom domenu dualnosti, Majstori su takođe ranjivi i iako sposobni da se uzdignu iznad patnje, oni prolaze kroz iskustva bola. Biti Majstor, izražavati se otvoreno i biti dostupan ljudima je nešto što zahteva nezamislivo mnogo hrabrosti jer negativne sile neće prezati od manipulisanja, napadanja i osramoćivanja. Napadi se mogu dogoditi direktno ili preko drugih ljudi koji su ispunjeni negativnošću te nesvesno (ili ponekad čak i iz slobodne volje) mogu postati njihov instrument. Ja sam prisustvovala nekolicini ozbiljnih i surovih astralnih napada na Mohanđija. Jedan od njih nikada neću zaboraviti – kada mu je kičma bila savijena u oblik slova S… – kako Mohanđi radi kroz kičmu, oni su ciljali tamo gde se „najviše računa“ i zasigurno su bili izazvali dosta neprijatnosti, ali Mohanđi se oporavio u roku od par dana. On obično izbegava drame i da sve od sebe da umanji važnost ovakvih incidenata, te da doda malo humora.

Nepotrebno je reći, kada sam videla kako mu izgleda kičma i kako bukvalno stoji iskrivljen, bila sam duboko zabrinuta za Mohanđijevo zdravlje i bolelo me je da ga vidim kako pati, nemoćan da normalno spava. Grupa nas se okupila da održi Arati za Mohanđija i da se moli Sai Babi, iz dubine svojih srca, kako bi izlečio Mohanđija…

Slika uslikana za vreme Aratija i molitve za izlečenje Mohanđija…

Te večeri nekolicina nas koji smo bili prisutni imali smo nezapamćeno duboko i uzvišeno iskustvo, za koje sada nemam unutrašnju potvrdu da ga mogu podeliti u javnosti – dovoljno je reći da se Mohanđi ubrzo nakon tog Aratija oporavio i naša radost i zahvalnost je bila beskonačna.

Sećam se jednog jutra kada je Mohanđijevo telo izgledalo daleko mišićavije nego inače. Nisam mogla da to ne primetim i pitala sam ga kako se to dogodilo. Rekao mi je da se cele noći borio sa velikom demonskom silom na astralnoj ravni, zarad spasenja jednog bespomoćnog bića, koje je bilo kao jagnje okruženo čoporom krvožednih vukova. Ostala sam bila bez teksta. To be podsetilo na to kako ponekad srećemo ljude koji pitaju Mohanđija za blagoslov otvaranja trećeg oka – većinom iz puke radoznalosti. Međutim oni nemaju duhovnu, mentalnu niti emotivnu zrelost i snagu koja je potrebna da bi se mogli nositi sa time da im se otvori treće oko… Moram naglasiti da je to proces koji nikako ne treba požurivati niti manipulisati sa njime. Ponekad je neznanje istinski blagoslov…

Kada je naša ćerka Mila u Novembru 2015-te Mila pala sa visine od 4,5 metra na tvrdi mramorni pod, iskusila sam bol neuporediv sa ičim što sam do tada iskusila. Prošla sam rat, ponižavanja tokom izbeglištva, rizikovala sopstveni život svakodnevno radeći za Ujedinjene Nacije na Kosovu i u tom periodu prošla kroz iskustvo bliske smrti, ali ništa se nije moglo porediti sa ovim. Svaki roditelj bi dragovoljno dao svoj život u zamenu za život svoga deteta. Način na koji je Mohanđi balansirano i prisebno prošao kroz čitavu ovu noćnu moru tokom tri dana na Intenzivnoj Nezi u bolnici je nešto što nikada neću zaboraviti – nakon tri dana u bolnici, bile smo u mogućnosti da se jednostavno vratimo u normalni život kao da se ništa nije desilo te da se istog dana još i popnemo na binu za vreme ACT Fusion dobrotvornog koncerta, obučene u veselu, šarenu indijsku odeću, kako bi ja održala govor u ime ACT Fondacije globalno. Ovo iskustvo je bilo zaista magično i nezaboravno.

Tokom njegovog govora shvatila sam zašto sam morala da se rodim u zemlji koju je prevalio rat i da prođem kroz određena teška iskustva – najednom mi je sve imalo smisla. Uvidela sam kako me je Svevišnji još tada pripremao za ovaj put, pomažući mi da razvijem odlučnost i hrabrost koja je potrebna da bi se nosila sa izazovima na ovom Putu bez puta, na putu duhovnog Oslobođenja.

U tom momentu sam spoznala da kada smo povezani sa Mohanđijem, fizički ili mentalno, bez obzira da li je on fizički prisutan ili ne, stvari se naprosto dogode – veliki problemi postaju šale na koje se glasno smejemo. Redovno dođe do jednog naleta energije i postavljeni smo na brzu traku objektivnosti. On kao da rukom odnosi naše poteškoće kako bi nas osnažio i ustoličio na ovom uzvišenom duhovnom putu.

Kada smo povezani sa Mohanđijem, fizički ili mentalno, bez obzira da li je on fizički prisutan ili ne, stvari se naprosto dogode – veliki problemi postaju šale na koje se glasno smejemo

Sa ovom pozitivnom porukom, završiću ovaj blog koji ima za cilj da postavi stvari na svoje mesto uvažavajući pitanja pojedinih ljudi u vezi mog života sa Mohanđijem. Možda su neki od vas bolje sreće te možete provedu više vremena sa Mohanđijem jer on nastavlja da putuje. Ne zavidim vam. Čvrsto verujem da ste zaslužili to vreme i svoju konekciju sa njime. Na kraju krajeva, svi mi dobijemo upravo ono što zaslužujemo. Zakon Karme, baš kao i zakon Gravitacije, ne može da omane.

Život naprosto teče. Mi smo svi Jedno.

S ljubavlju,

Biba Mohan

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Preveo: Dragan Vučenović